Industrija 2/2011 - Ekonomski institut

I n d u s t r i j a 2 / 2 0 1 1 .
osiguravajuća i reosiguravajuća društva. Grip je prvi put opisao Hipokrat 412
godine pre nove ere a prvi sluĉaj je dokumentovan 1173 godine. U periodu od
1580. godine zabeleţen je 31 sluĉaj pandemija gripa od ĉega tri u dvadesetom
veku – Španski grip 1918.-1919. godine, Azijski grip 1957.-1958. godine i
Hongkonški grip 1968.-1969. Godine (vidi /21/). Španski grip ili Španska
groznica predstavlja najpogubniju pandemiju gripa dvadesetog veka. Ispoljena
krajem I svetskog rata ova pandemija usmrtila je izmeĊu 20 i 40 miliona ljudi
prema ranim procenama, odnosno izmeĊu 50 i 100 miliona ljudi prema kasnijim
procenama. Gripom je bila zaraţena trećina svetskog stanovništva, odnosno
oko 500 miliona ljudi a stopa smrtnosti veća od 2,5%, znatno veća u odnosu na
stopu smrtnosti manju od 0,1% u ranijim pandemijama gripa. Istorijski podaci
ukazuju da se pandemije javljaju na svakih 30 do 50 godina pri ĉemu je, dakle,
njihovo ispoljavanje u nekom budućem periodu izvesno, sa okvirnim stepenom
verovatnoće od 3%, što dodatno nameće potrebu istraţivanja ovog rizika. U
sluĉaju ostvarenja pandemija, kao što su ptiĉiji (H5N1 virus) ili svinjski (H1N1
virus) grip, ţivotni reosiguravaĉi bi bili pod potencijalno najvećim negativnim
uticajem, posebno oni koji se fokusiraju iskljuĉivo na rizik smrtnosti. Uobiĉajeno
je za ove viruse da najviše ugroţavaju najmlaĊe i najstarije osobe u populaciji.
MeĊutim, smrtnost od svinjskog gripa se manifestovala podjednako u svim
ţivotnim dobima. Problem za osiguravaĉe je u ĉinjenici da se ĉitav koncept
funkcionisanja ţivotnih osiguranja bazira na pretpostavci da će samo mali broj
osiguranika umreti mlad. Sredinom osamdesetih godina dvadesetog veka, na
primer, postojala je opasnost da sida (bolest imunog sistema izazvana virusom
HIV) ugrozi poslovanje ţivotnih osiguravaĉa, s obzirom da se najviše
manifestovala kod mlaĊe populacije (vidi /20/). Iako se prognozirani problemi sa
sidom, ptiĉijim i svinjskim gripom nisu manifestovali negativno na osiguravaĉe
ţivotnh osiguranja u meri u kojoj je to bilo anticipirano, mogućnost izbijanja
pandemija globalnih razmera uzrokovalo bi znaĉajne probleme za tradicionalne
pristupe upravljanju rizikom. Tradicionalni pristupi obuhvatju tzv. prirodni hedţing
koji podrazumeva da se štete po osnovu osiguranja ţivota mogu neutralizovati
manjim isplatama po osnovu penzijskih ili anuitetnih osiguranja. Drugi pristup
jeste reosiguranje. MeĊutim, u uslovima globalnih pandemija, kao što su
navedene, raspoloţivi finansijski kapaciteti reosigravaĉa bi bili ugroţeni kako po
osnovu potrebe isplate osiguranih suma po osnovu ţivotnih osiugranja tako i po
osnovu isplate šteta po osnovu neţivotnih osiguranja ali i umanjenih
investicionih prinosa. U uslovima ispoljavanja ovih rizika moguća je podrška
drţave ali i primena alternativnih mehanizama transfera rizika, odnosno primena
sekjuritizacije rizika smrtnosti (vidi /15/).
Predmet sekjuritizacija jesu preteţno ekstremne promene rizika smrtnosti koje
mogu biti izazvane razliĉitim uzrocima ukljuĉujući uopštene negativne promene
smrtnosti ili promene uzrokovane štetnim dogaĊajima kao što su rat, terorizam,
prirodne katastrofe, pandemije i sliĉno, meĊutim, najĉešće porkiveni rizik jeste
rizik od pandemija. Tipiĉan period dospeća emitovanih obveznica je od 3 do 5
godina a kao kljuĉni korisnici bila su reosiguravajuća društva. Za razliku od
ostalih vrsta transakcija sekjuritizacije u oblasti ţivotnih osiguranja, većina
transakcija sekjuritizacije rizika smrtnosti nije ukljuĉivala finansijske garancije.
Naime, primena ovih obveznica bazira se na transakcijama obveznica za
161