Industrija 2/2011 - Ekonomski institut

I n d u s t r i j a 2 / 2 0 1 1 .
dok se podaci o karakteristikama imovine i o njenoj upotrebi evidentiraju u
skladu sa internim pravilima preduzeća.
Da bi procenitelj pripremio kvalitetnu informacionu osnovu za vrednovanje, on
mora da identifikuje imovinu kojom raspolaţe preduzeće, da utvrdi da li ona
pripada preduzeću i da prikupi informacije o njenim karakteristikama, kao i
podatke o korišćenju imovine od vremena kada je nabavljena pa do datuma
procene. Svaka od ovih aktivnosti izvodi se u praksi sa manje ili više teškoća
zbog manjkavosti evidencija o imovini. To znatno oteţava rad procenitelja i
zahteva dodatne napore da se, u što većoj meri, nadomesti nedostatak
egzaktnih podataka raznim vrstama aproksimacija na osnovu raspoloţivih
informacija.
Identifikacija imovine kojom preduzeće raspolaţe, samo na prvi pogled deluje
kao posao koji se moţe obaviti relativno jednostavno. To, medjutim, vaţi samo
za identifikaciju nekretnina, većih postrojenja i krupnijih stavki opreme, mada se i
kod ovakve imovine moţe dogoditi da pojedine stavke ne budu identifikovane,
jer ih greškom nema u evidenciji, nalaze se na lokaciji o kojoj procenitelj nije
obavešten i zato ne moţe da se uveri u njihovo postojanje. Dogadja se, takodje,
da preduzeće godinama koristi neki objekat, postrojenje ili opremu, koji se zbog,
na primer, minornih administrativnih formalnosti, vode i dalje kao investicija u
toku i ne pripadaju kategoriji materijalne imovine, već se tretiraju kao
investiciono ulaganje koje moţe biti van obuhvata procene. Identifikacija stavki
manjih gabarita i vrednosti, direktno zavisi od kvaliteta evidencije, na koju se
procenitelj oslanja, jer je praktiĉno nemoguće da se na drugi naĉin uveri da one
postoji. Ukoliko je ta imovina korektno popisana, što bi inaĉe trebalo da bude
sluĉaj u dobro organizovanim preduzećima, njena identifikacija će biti izvršena
na osnovu popisa. Medjutim, u mnogim preduzećima, ne poklanja se dovoljno
paţnje redovnom popisivanju imovine koja ima malu pojedinaĉnu vrednost, ali u
zbiru moţe biti vrlo vredna (sitna proizvodna i druga oprema, razni urdjaji, alati,
itd.). Zbog toga je identifikacija takve imovine obiĉno nepouzdana, što moţe
rezulirati njenim precenjivanjem ili potcenjivanjem u bilansu stanja preduzeća.
Imovina kojom preduzeće raspolaţe, a ĉiji imovinsko pravni status nije rešen,
sticajem razliĉitih okolnosti, ne bi trebalo da bude vrednovana, pa samim tim ni
iskazana u bilansu stanja. Mnoga preduzeća, medjutim, koriste ovakvu imovinu
(zemljište, nekretnine, pa i opremu) kao »de facto« svoju i ne preduzimaju
korake da se razreše pitanja zbog kojih ona ne moţe postati i »de jure« imovina
preduzeća. Ovakva situacija oteţava rad procenitelja na identifikaciji imovine, jer
su ĉesto prinudjeni da se bave ekstenzivnim analizama pravnog statusa
imovine, o ĉemu uglavnom nedostaju relevantni podaci, umesto da se, na
osnovu validne dokumentacije, jednostavno uvere da ona pripada preduzeću.
Poseban problem za procenitelje predstavlja nedostatak podataka o
karakteristikama imovine, naroĉito one koja je odavno nabavljena. U nekim
preduzećima se ĉak ne moţe pouzdano utvrditi ni koliko godina se neki objekti ili
oprema koriste, niti postoji dokumentacija o njihovim funkcionalnim i tehniĉkim
karakteristikama. Ovaj nedostatak u evidencijama, zahteva od procenitelja da
ispita druge mogućnosti za sticanje saznanja o karakteristikama imovine (iz
305