Industrija 2/2011 - Ekonomski institut

I n d u s t r i j a 2 / 2 0 1 1 .
1. UVOD
N
a pitanje koliko vrede sredstva koja preduzeće angaţuje radi obavljanja
svoje delatnosti, odnosno kolika je vrednost njegove imovine, odgovor se
nalazi u finansijskim izveštajima. Prema okviru za sastavljanje i
prezentaciju finansijskih izveštaja , koji se, u medjunarodnim okvirima, smatra
najširom osnovom za pripremu izveštaja, imovina je jedan od bitnih elemenata
bilansa stanja. Ona se difiniše kao skup resursa koje preduzeće kontroliše i od
kojih oĉekuje priliv budućih ekonomskih koristi. Obiĉno, najznaĉajniji i najvredniji
delovi imovine imaju fiziĉki oblik (nekretnine, postrojenja i oprema, zalihe) i
predstavljaju materijalnu imovinu, ali preduzeće moţe posedovati i nematerijalnu
imovinu, kao što su, na primer, patenti, autorska prava i sl. U imovinu se ubraja i
finansijska imovina, koju ĉine, potraţivanja od kupaca, razne vrste finansijskih
plasmana, ulozi u kapital drugih preduzeća i novac. Imovina se, takodje, moţe
klasifikovati u bilansu stanja preduzeća prema svojoj prirodi ili funkciji.
S obzirom da se problemi vrednovanja imovine, najĉešće odnose na materijalnu
imovinu i to, pre svega, na nekretnine, postrojenja i opremu, u ovom radu će
prvo biti razmotreni najvaţniji zahtevi u pogledu vrednovanja te imovine, koji
proizlaze iz medjunarodnih raĉunovodstvenih standarda (MRS), a zatim će biti
analizirani osnovni problemi u ispunjavanju pomenutih zahteva, karakteristiĉni
za mnoga preduzeća u Srbiji, kao i neke od mogućnosti za njihovo rešavanje.
MRS koji se odnose na vrednovanje materijalne imovine
Na vrednovanje materijalne imovine preduzeća odnose se tri medjunarodna
raĉunovodstvena standarda: MRS 16 – Nekretnine, postrojenja i oprema, MRS
36 – Umanjenje vrednosti imovine i MRS 2 – Zalihe. Svaki od njih sadrţi pravila
za vrednovanje koja će, u nastavku, biti ukratko opisana.
MRS 16 – Nekretnine, postrojenja i oprema
Ovaj standard sadrţi norme za raĉunovodstveni tretman kategorije imovine koja
se naziva nekretnine, postrojenja i opreme, a osnovna pitanja na koja se
standard odnosi su: (1) priznavanje da stavke koje pripadaju toj kategoriji
predstavljaju imovinu ili sredstva preduzeća, (2) utvrdjivanje knjigovodstvene
vrednosti tih sredstava i (3) obraĉun amortizacije. Kriterijum za priznavanje
sredstava, neposredno posle njihove nabavke, ili kriterijum za inicijalno
priznavanje, izvodi se iz definicije sredstva, u kojoj se navodi da bi “stavka
nekretnina, postrojenja i opreme trebalo da bude priznata kao sredstvo, ako i
samo ako je verovatno da će preduzeće ubuduće imati ekonomske koristi od tog
sredstva i ako se troškovi njegove nabavke mogu pouzdano meriti”.
Knjigovodstvena vrednost sredstva se inicijalno utvrdjuje na osnovu troškova
nabavke i naziva se nabavna vrednost, koja se alocira, kao trošak amortizacije,
tokom korisnog ţivotnog veka tog sredstva, na naĉin koji odraţava sticanje
ekonomskih koristi od njegovog posedovanja.
299