Principi evropskog regionalizma - Centar za regionalizam

konsenzusa — a ne vladavine tesne većine (O tome: Lajphart, 2003: 95-105;Flajner, 1996: 58-59, 163-164; Komšić, 2006: 87-108).Najkraće rečeno, na tragu Sartorijeve ocene da je “najbolja političkaforma (je) pre svega ona koja se najbolje primenjuje”, što podrazumeva ito “da je nemoguće zanemariti kontekst” (Sartori, 2003: 158), mislimo da seo funkcionalnoj decentralizaciji jednog političkog poretka može govoriti uonim slučajevima kada se bazičnom (sistemskom) kombinacijom nadležnostii upravljačkih kapaciteta različitih nivoa vlasti obezbeđuje delotvorna kombinacijadva osnovna imperativa moderne politike, a to su legitimnost iefikasnost (O tome opširnije: Komšić, 2000: 196-202; kao i Komšić, 2006:438-457).Budući da smo u nizu prethodnih radova analizirali različita iskustva,ideje, socio-političke sadržaje i pravne aranžmane koji se kriju izaopšteg pojma autonomija (O tome: Komšić, 2004: 97-117), ovom prilikom seograničavamo na nekoliko napomena pravničke i politikološke naravi.Recimo, kad iz pravničkog rakursa govori o normama autonomnihjedinica, Lazo Kostić ne vidi ništa drugo osim heteronomije, odnosno subordinacijeprema zakonodavnoj vlasti države. Konstatujući da se radi samo o“detaljnim, dopunskim, mestimično sprovedbenim zakonima”, on podvlačida su autonomije “... takve oblasti koje stoje pod zakonom, koje imajuzaštitu zakona, no tuđeg a ne svoga. To danas nisu više tela koja sama donosezakone, već takva tela kojima je tuđi zakon podloga i granica vlasti. Pre biim danas odgovarao naziv heteronomnih nego autonomnih jedinica” (Kostić,2000: 263-264).U nasleđu i savremenim tokovima evropskog konstitucionalizma ima,međutim, i bitno drukčijih tumačenja. U sadržajima vlasti, iz kojih Kostićpoentira heteronomne pozicije, pomenuti pristupi prevashodno tragaju zatakvim institucionalnim propozicijama prava i politike, koje obezbeđuju delotvornukombinaciju slobode i autonomija sa sistemom dužnosti i vladavineu saglasnosti sa zakonom. Zapravo, ne osporavajući nužan stepen hijerarhijskiorganizovane državne moći, u liku ustavno garantovane autonomije centralnihvlasti i efektivnog (suverenog) monopola legitimne fizičke sile, evroatlantskikonstitucionalizam temelji svoje ideje ograničene, kontrolisane ismenljive vlasti na iskustvima čitavog sistema autonomija i razdeobe moći,na horizontalnoj i vertikalnoj razini političkog poretka. Politika i pravo sutu, pored relacionog odnosa zapovedanja i poslušnosti, shvaćeni i kao interaktivnakontrola, takmičenje i saradnja političkih aktera i institucija. Sveto zajedno potvrđeno je u praksi federalnih i regionalnih država kao sumaneizostavnih uslova autoritativne (jedinstvene, efikasne i legitimne) vlasti.I nije tu samo reč o epohi, mlađoj od jednog veka, koja nas uveravada su se, pod uticajem ideja i ustavnih rešenja regionalističkog “federalizmasaradnje” (O tome: Lovo, 1999: 511-514; kao i Fridrih: 1996: 96-101), bitnopromenila razmišljanja o karakteru autonomije i podele nadležnosti izmeđucentralnih vlasti i autonomnih zajednica. Ima tu i mnogo starijih primera,11