Principi evropskog regionalizma - Centar za regionalizam

kao što su Konstanovi (Benjamin Konstant) principi politike i zalaganja za“novu vrstu federalizma”.Naime, u za nas izuzetno relevantnoj i još, umnogome, neshvaćenojkritici “himera jednoobraznosti” i ohole vlasti, sklone “nepotrebnim ratovima”i “gomilanju svih interesa u prestonici” (O tome: Konstan, 2000: 180-200), ovaj filozof slobode zaključuje s početka XIX veka da “današnji osvajači,narodi ili vladari, hoće da njihovo carstvo predstavlja samo ravnu površinupo kojoj će prelaziti nadmenim okom vlasti, a da ono ne naiđe ni na jednuneravninu koja bi ga vređala ili mu ograničila vid. Isti kodeks, iste mere, istipropisi, i, ako se u tome uspe, postepeno isti jezik, eto šta se proglašavasavršenom društvenom organizacijom” (Konstan, 2000: 189; kurziv J. K.).A kad je reč o dubljim izvorima “neiscrpnog rečnika licemerja”,satkanog od fraza kao što su “nacionalna nezavisnost”, “nacionalna čast”,“zaokruživanje granica” i slično, Konstan razložno i uverljivo upućuje na“ljubav prema vlasti” i ogromne koristi koje vlastodršci imaju od prisilnoginstaliranja simetričnog institucionalnog poretka i zakonodavstva udaljenogod interesa “nepomičnog naroda”. Međutim, “raznoobraznost je organizacija;jednoobraznost je mehanika. Raznoobraznost je život; jednoobraznostje smrt”, upozorava citirani autor.Nacija nije ništa ako se odvoji od delova koji je čine, pa, zato,“nikada nije dovoljno ponavljati da opšta volja čim izađe iz svoje sfere, nijeza poštovanje više nego posebna volja”. Shodno tome, Konstan je insistiraoda se u unutrašnju upravu postnapoleonovske Francuske uvede federalizamdrukčiji od do tada poznatog. Ideja vodilja te nove organizacije vlasti svodise na imperativ da “nacionalna vlast, okružna vlast, komunalna vlast,moraju ostati svaka u svojoj sferi...”, što znači da “... treba da unutrašnjauređenja posebnih delova, čim nemaju nikakav uticaj na opšte udruženje,budu i dalje savršeno nezavisna, i kao u ličnom životu, deo koji ne ugrožavani u čemu društveni interes treba da ostane slobodan, a isto tako, sve što,u delovima koji postoje, ne šteti celini, treba da uživa istu slobodu” (Konstan,2000: 99-102, 194; kurziv J. K.).Nakon ovog, skoro dva veka starog i, principijelno, teško osporivog argumentai isto toliko dugog perioda prenebregavanja ovakvih pogleda na svrhei mehanizme vladavine, komparativna iskustva razvoja savremenih političkihsistema nude nam primere socijalno-političkog učenja elita moći i obrasce vladavinekoji podsećaju na Konstanove principe političke slobode i autonomije.Relevantan primer nudi nam Španija, pa tako, u kontekstu “neraskidivog jedinstvašpanske nacije, zajedničke i nedeljive otadžbine svih Španaca”, odnosno“prava na autonomiju nacionaliteta i regiona” (Član 2. Ustava Španije),ne nalazimo podelu nadležnosti koja, kao što je to Lazo Kostić pisao, nužnoznači odnos subordinacije autonomnih jedinica prema zakonodavnoj vlastidržave. Naprotiv, “sistem organizovan Ustavom može se odmah definisati kaofederalizam saradnje. Osim prvenstva Ustava nad celinom pravnog uređenja,nema hijerarhijskog odnosa između državnih normi i normi zajednica...12