Principi evropskog regionalizma - Centar za regionalizam

Sve u svemu, sažimajući vrlo različite evropske koncepcije iiskustva, dolazimo do ocene o postojanju tri osnovna tipa regionalizacije.Prvi bi se mogao nazvati evolutivnom regionalizacijom unutar postojećegsistema lokalne (samo)uprave. Radi se o tendenciji da se umesto formalnoguspostavljanja novog nivoa organizacije vlasti, koriste postojeći, njihovimprilagođavanjem ciljevima regionalizacije (Švedska, Nemačka). Drugije model regionalne decentralizacije unitarne države koja se odražava uformalnom konstituisanju regiona. Međutim, ove nove institucije nemajuviši ili drugačiji status od drugih lokalnih organa vlasti (Francuska, Portugalija).Najzad, treći model — političke regionalizacije, odnosno institucionalnogregionalizma — karakterističan je po visokom stepenu regionalneautonomije i konstitutivnosti regiona (oblasti, pokrajine) u organizaciji iprofilisanju karaktera centralne, državne vlasti. Sve to daje osnova de se,danas, pored unitarne i federalne države, može govoriti o novom, trećemtipu državno-pravnog poretka — o regionalnoj državi. Ovaj oblik državnoguređenja (tertium genus) afirmisao se i u teorijskim racionalizacijama dobiosvoje zasluženo mesto zahvaljujući, pre svega, ustavno-pravnim rešenjimai političkim iskustvima Italije i Španije u poslednjih nekoliko decenija (Otome: G. Marcou, 1998: 11-20; Skenderović-Ćuk, 2001: 205-211).Generalno gledano, o snazi trenda decentralizacije govori ipredviđanje M. Jovičića da će u budućnosti doći “... do konvergencije dvaoblika državnog uređenja — federacije i unitarne države sa širokom decentralizacijom,jer će i jedna i druga težiti istom cilju: većoj efikasnosti iučvršćenju demokratije” (Jovičić, 1993: 340). No, o tome će biti reči nakonelementarne informacije o regionalizaciji kao obliku transnacionalnog(međudržavnog) udruživanja.3) Iskustva dvadesetog veka pokazuju da države sličnih geografskih,ekonomskih i političkih obeležja imaju interesa za institucionalizacijomrazličitih okvira multilateralne saradnje. Pri tome, dominiraju ekonomskii bezbednosni razlozi udruživanja država u transnacionalne regionalne organizacije.Najpoznatije odbrambene organizacije tokom druge polovinedvadesetog veka bile su NATO-pakt i Varšavski pakt, koji je nestao sa scenepropašću tzv. realsocijalizma u Istočnoj Evropi. S druge strane, najznačajnijiregionalni ekonomski blokovi su: Severnoamerički sporazum o slobodnojtrgovini (NAFTA); Evropska unija (EU); Azijsko-pacifička privredna saradnja(APEC); Udruženje država Jugoistočne Azije (ASEAN); Merkosur — u LatinskojAmerici; Zona slobodne trgovine Amerike (FTAA).Činjenicu da je većina pomenutih organizacija nastala devedesetihgodina prošlog veka jedan broj stručnjaka objašnjava dejstvom globalizacijei smanjenom delotvornošću nacionalnih vlada u nekim ključnim pitanjimabezbednosti i razvoja. Međutim, “odnos između globalizacije i regionalizacijeje ipak nejasan”, upozorava E. Hejvud (A. Heywood) i primećuje daregionalizacija može biti korak ka globalizaciji, kao što može biti i alterna-16