Principi evropskog regionalizma - Centar za regionalizam

obilje dokaza da su demokratizacija, veće učešće stanovništva i decentralizacijaprocesa formiranja kolektivne volje bitni, jer tržište - upravljanje nemože zadovoljiti čitav niz kolektivnih potreba” (O tome: Habermas, 1983:16-17; kurziv J. K.).2. Kulturološki značaj ideje decentralističkog “konflikta unutarjedne nacije” možemo dobro shvatiti čitajući jednu studiju Tomasa Eliota(Th. S. Eliot) o regionalizaciji, kao okviru harmoničnog ozbiljenja jedinstvai raznolikosti. Naime, polazeći od teze “... da jedan narod ne bi trebalo dabude ni previše ujedinjen ni previše razjedinjen, ako njegova kultura trebada procveta”, Eliot 1948. godine lucidno primećuje kako “preterano jedinstvomože biti posledica varvarizma i može dovesti do tiranije; preteranarazjedinjenost može biti posledica dekadencije i takođe može dovesti dotiranije: bilo koje preterivanje će sprečiti dalji razvoj kulture”. Istu poentu,Eliot nijansira na drugom mestu ovako: “Zemlja unutar koje su podelepredaleko otišle predstavlja opasnost sama za sebe; zemlja koja je isuvišejedinstvena — bilo prirodno bilo smišljeno, s poštenim namerama ili prevaromi ugnjetavanjem — pretnja je drugima. U Italiji i Nemačkoj smo videlida je jedinstvenost sa političko ekonomskim ciljevima, nametnuta silom iprenaglo, imala koban uticaj na obe nacije”. Razume se, i ovaj autor smatrada se “prava mera jedinstva i raznolikosti ne može (se) odrediti za svenarode i za sva vremena” (Eliot, 1995: 51-62; kurziv J. K.).3. S obzirom da o ekonomskim efektima centralizacije državneuprave postoje brojne kontroverze među teoretičarima, pa tako već pominjaniHejvud tvrdi kako “privredni razvoj i centralizacija uvek idu zajedno”(Hejvud, 2004: 305), a Eliot, s druge strane, primećuje da nagla i prisilnajedinstvenost proizvodi koban uticaj na naciju, u red uverljivih ekonomskihrazloga za decentralizaciju svrstaćemo dva nalaza. Autor prvog je srpskiekonomista Ljubomir Madžar. U kontekstu analize integrativnih i dezintegrativnihprocesa u zemljama Istočne Evrope, on konstatuje kako “odvećcentralizovani sistemi imaju vrlo mali kapacitet za donošenje odluka — svebitne i veliki broj nebitnih odluka donose se na malom broju tačaka, a posebnovelikim brojem odluka opterećen je centar kao tačka koja dominirasveukupnim sistemom — pa su u situaciji da raspoložive resurse pomerajusa izrazito malim brojem odluka”. Zato, imajući na umu iskustva real-socijalizmai drugih sistema kojima su strah i prinuda jedina kohezivna snaga,Madžar zaključuje: Sistemi zasnovani na sili u današnjim uslovima sigurnonisu prilagođeni imperativima ekonomske delotvornosti, a najverovatnijeje da sila nikada nije bila način brzog i efikasnog uvećavanja bogatstva naroda(Madžar, 1998: 106, 112; kurziv J. K.).33