Principi evropskog regionalizma - Centar za regionalizam

Sve u svemu, na Kelzenovoj lestvici decentralizacije jednog državnogporetka egzistiraju sledeći osnovni stepeni (oblici): a/ administrativna decentralizacija;b/ decentralizacija putem lokalne autonomije; c/ decentralizacijaposredstvom autonomnih pokrajina; d/ savezna država (federacija).U tom kontekstu, “samo stepen decentralizacije razlikuje prostu državupodeljenu na autonomne pokrajine od savezne države”, primećuje Kelzen(Kelsen, 1998: 378-382). Slično misli i Robert Dal (R. Dahl) kada pod federalizmom,u najširem smislu, podrazumeva “sistem u kome su neka pitanjaisključivo u nadležnosti nekih lokalnih jedinica — kantona, članica federacije,oblasti — tako da su po ustavu ona izvan opsega vlasti nacionalnevlade koja, opet, ima svoju nadležnost izvan vlasti manjih jedinica” (Dahl,1999: 282).Isti pristup razlikovanju dva tipa vertikalne razdeobe vlasti,“... koja pretpostavlja prepuštanje izvesnih poslova i atribucija države nižimjedinicama, spuštanje delova vlasti odozgo nadole”, nalazimo i kod LazeKostića. Tridesetih godina prošlog veka, u jednom svom tekstu, pomenuti autorpolazi od ocene da “ako se vrši sa više mesta, ako je vlast razmeštena,država je decentralizovana ili decentralistička”, da bi, potom, primetiokako je decentralizacija“... raznog opsega, razne jačine, razne sadržine”,pa se takve države “... kategorišu čas kao države federativnog uređenja, časkao države autonomnih jedinica, čas kao države samouprava” (Kostić, 2000:259; kurziv J. K.). Kostić, takođe, egzaktno ukazuje na činjenicu da su u“komplikovanim” državnim tvorevinama aranžmani vertikalne podele vlastipromenljivi i raznoobrazni. To se može uočiti na primerima evolucije jednogdržavnog poretka, kao i prilikom komparacije različitih političko-državnihporedaka.Izgleda da u takvom kontekstu, satkanom od brojnih varijabli,političko-empirijsku konstantu institucionalnih interakcija predstavljajuoprečne težnje “centra” i “periferije” da faktički kumuliraju i pravno garantujumaksimalno moguće kapacitete moći, odnosno da obezbede što jemoguće veći stepen autonomije u odnosu na kontrolu od strane druge instancevlasti. Kostić to uočava na sledeći način: “Samouprave često žele dapostanu autonomije, ove opet federacije. S druge strane (od strane centra)želi se njihovo slabljenje i degradacija: vraćanje na niži stepen decentralizacije”.Zato, kad govori o teoretskim (pre svega pravničkim) osnovamarazlikovanja između federacije, autonomije i samouprave, Kostić upućujena “glavni i najsigurniji osnov” — veću ili manju samostalnost regiona premavlasti države, odnosno njihovu pravnu moć da “sačuvaju i održe ono štoimaju, a to je: vlast, teritorija i stanovništvo. Sa tog gledišta posmatranefederalne jedinice su zaštićene ustavom, autonomne zakonom, samoupravnenisu u potpunosti čak ni zakonom” (Kostić, 2000: 261-262).Pored navedenog merila količine i kakvoće stvarne autonomije, citiraniautor razmatra i manje ili više uspešne teorijske distinkcije koje nastajuprimenom sledećih “pomoćnih”, “sporednih” i “nesamostalnih” kriterijuma:8