Principi evropskog regionalizma - Centar za regionalizam

181.1.3 Regionalna državaRazlozi opredeljenja za regionalnu državu u procesu demokratsketranzicije u Italiji i Španiji vrlo su kompleksni. Suočavajući se sa poraznimkonsekvencama fašističke centralizacije u Italiji, kao i sa teškim bremenomfrankističkog autoritarizma u Španiji, liberalizacija i demokratizacija ovihdruštava uhvatile su se, ustvari, “u koštac” sa negativnim nasleđem devetnaestovekovnogpiemontesismo ideala — unitarizacije države i centralističkiforsirane “izgradnje nacije” (O tome: Lovo, 1999: 423, 452-457; 483-489,504-514). Po rečima Žoana Marsea (Joan Marse), regionalizacija se, u tomsmislu, pokazala vrlo uspešnim pokušajem “... da se racionalizuje struk -tura i funkcionisanje države logikom autonomije i decentralizacije, naspramdržave koju su, istorijski gledano, razvili najkonzervativniji i najreakcionarnijisektori kao krajnje centralizovanu državu” (Marse, 1997).Dakako, ne ulazeći u sve bitne momente španske demokratske tranzicije,koja je sinhronizovano reša vala i pitanje državnosti i probleme liberalnihreformi ekonomskog i političkog sistema, bilo bi pogrešno kategoričkizaključiti da je ključ uspeha samo, ili, pre svega, u regionalizaciji. Rizik odsimplifikacije bi se povećao i ako bismo formulisali hipotezu da bi, i bez decentralizacijeposredstvom regionalnih autonomija, libera li za cija i demokratizacijauvele Španiju u društvo stabilnih i prosperitetnih evropskih država.Reč je, zapravo, o obostrano uslovljenom procesu izmene oblika (nači na)vladavine i državnog uređenja. Linc (J. J. Linz) i Alfred Stepan (A. Stepan)smatraju, u tom kontekstu, “... da je ta zemlja bila u stanju da reši prob lemdržavnosti kroz uspešnu regionalizaciju samo zato što je prvo stvorila... legitimnu državnu vlast, ovlašćenu i sposobnu da restruktuira državno političkuzajed nicu” (Linc i Stepan, 1998: 126-129).Kako bilo, tvorci demokratskih ustava Italije i Španije opredelili suse za jedan originalan model državnog uređenja, koji bi trebao da očuvaprednosti i unitarnog i federalnog sistema, uz istovremenu eliminaciju njihovihglavnih slabosti.Ustavom iz 1948. godine, Italija je postala regionalizovana država.Na tragu austro-nemačkih teorija i španskog koncepta integralne države formiranje državni poredak čiji su konstitutivni elementi: a) klasična, nedeljiva,jedinstvena država i b) regioni. Objedinjujući ideje liberalne, demokratskei parlamentarne države i izričito pominjući načelo socijalne države,kao i načelo jedinstva države, ustavna konstrukcija političkog sistema Italijedefiniše načelo regionalne države prividno protivrečnim određenjimaiz Člana 5. Ustava. S jedne strane se obznanjuje da je “republika jedna inedeljiva”, da bi se istovremeno naglasilo kako “Ustav u državi ostvarujenajveću decentralizaciju” i “prilagođava načela i metode svog zakonodavstvazahtevima autonomije i decentralizacije”. Uz to, u odredbi Člana 114.kaže se: “Republika je podeljena na regione, pokrajine i ‘komune’” (gradove,urbane i ruralne oblasti). A, u odredbi Člana 115. navedeno je: “Re-