Principi evropskog regionalizma - Centar za regionalizam

5. Izložene činjenice navode neke autore, a posebno regionalnepolitičare, da zaključe kako je Evropa regiona najverovatnije lice bliskebudućnosti za koju treba da se pripreme i nacionalne države i nadnacionalneinstitucije EU. Da nečega ima u tim konstatacijama potvrđuje i to da suregioni od sredine osamdesetih godina “... prošli kroz vidljivu promenu od‘objekta evropske politike’ do angažovanih aktera s pravom saodlučivanja oevropskim pitanjima” (Vajdenfeld, Vesels, 2003: 87). Teorijski korelat takvepenetracije regiona u evropske tokove odlučivanja, uključujući Komitetaregiona, kao i zalaganja za trostepenim federativnim razvojem EU sa samostalnimregionima, jesu ideje o federalnoj EU i vladavini s one stranencionalne države u dinamičkom multi-level sistemu, u kome su akteri svipolitički nivoi i društvene grupe (O tome: Vajdenfeld, Vesels, 2003: 332-337;kao i Cirn, 2003: 123-282).Ovakvi tokovi razmišljanja doimaju se, ipak, kao neka vrstapreterivanja i previđanja činjenice da moć užižena u državi (Dirkem)poslovično radi u prilog inercije postojećeg. Na primeru finansija, EugenPusić bi rekao da “... otpor promjenama motiviran je ovdje egzistencijalniminteresima članova državnog političkog i upravnog aparata, te posebniminteresima određenih skupina u odnosu na državno djelovanje... Ataj je otpor, obzirom na položaj takvih interesenata u sistemu, na iskustvoi na umješnost članova ove skupine (iskusnih profesionalaca u upravnom ipolitičkom sistemu – prim J. K.) izvanredno teško savladati” (Pusić, 1999:356; kurziv J. K).6. Da su tačni ovi zaključci potvrđuje nam odsustvo jedne teorijskii, što je još važnije, politički opšteprihvatljive definicije “regiona”, kakou strukturama EU, tako i u Savetu Evrope. Ova najšira organizacija evropskihdržava ponudila je Nacrtom evropske povelje o regionalnoj samoupravijednu takvu definiciju u miljeu relativno konzistentno razrađenih političkopravnihnačela. Međutim, dugovečnost ove pripremne faze u nastanku jednogdokumenta koji, da stvar bude još razvodnjenija, samo pripada korpusu“mekih” pravnih normi, svedoči o maloj verovatnoći da će Evroparegija i trostepeni nivo odlučivanja zameniti Evropu nacija. U tom smislu,postojeću praksu intergovernmentalizma i njemu primerenu ključnu ulogunacionalnih država u dvostepenom sistemu odlučivanja u EU, ilustruje i Izjavaministarske konferencije o regionalnoj samoupravi (Budimpešta, 24-25 Februar 2005). Njome je konstatovano da nacrti pravnih instrumenata oregionalnoj samoupravi trenutno nemaju potreban stepen političke podrškeza usvajanje. Stav da “svaka država ima pravo da odluči da li će ili nećeustanoviti regionalne vlasti” rečito govori “ko je gazda u kući”.7. Ipak, ministarski zaključci iz Helsinkija i Budimpešte 2002. i 2005.godine potvrdili su trend. Pokazali su da se razmišljanje političkih klasa nacionalnihdržava donekle menja. Ima razloga, zato, i da budemo zadovoljni.Ocenom ministara svih evropskih država da ekonomski rast, održivi razvoj,kvalitetni javni servis i puna demokratska participacija mogu biti mnogo51