Principi evropskog regionalizma - Centar za regionalizam

Regionalizacija kakva je data u italijanskom Ustavu iz 1947. godinezapravo je bila odgovor na politički projekat, koji je potekao iz konceptadržave stvorenog unutar Narodne Partije neposredno nakon Prvog svetskograta a koji su demohrišćani obnovili neposredno nakon Drugog svetskog rata.Po ovoj koncepciji, država se mora zasnivati na intermedijalnim organima,što je stav koji se odslikava u doktrini Rimokatoličke Crkve; to znači su daregioni prirodni produžetak organa lokalne samouprave kao i faktor pluralizmausmeren na predupređivanje opasnosti od autoritarizma i centralizma 50 .Iako se razvio u potpuno drugačijem duhu, francuski regionalizamtakođe je sledio političke ciljeve. Golistički projekat koji je bio žestokokritikovan na referendumu 1969. godine bio je usmeren na obnovu lokalnihelita na kojima se zasnivala centralna vlast; s druge strane, reforma 1972.godine bila je usmerena na pripajanje ovih elita projektu modernizacijekoji je sprovodila država. A u reformi iz 1982. godine decentralizacija jebila sredstvo za demokratizaciju institucija, dok je regionalizacija bila uskopovezana sa sprovođenjem njenih principa na regionalnom nivou.U Španiji je regionalizacija usmerena na izgradnju demokratskedržave, ostavljajući prošlosti centralizirajuću autoritarnu državu iz Frankoveere. Generalno gledano, uspostavljanje izabranih regionalnih institucijauvek je podržano argumentom da se tako povećava učešće građana uodlučivanju, pod vlastima koje su im bliže nego država.U nekim slučajevima regionalizacija je usmerena na zadovoljavanjeregionalističkih zahteva za što većom političkom autonomijom na osnovuetničkih, kulturnih ili jezičkih specifičnosti datog regiona i/ili populacije.Ovo je politički tip regionalizacije čiji osnovni razlog nije integracija kao ufederalnim državama, nego diferencijacija. U ekstremnim slučajevima ovomože dovesti do separatizma.U Španiji, potvrđivanje istorijskih regiona s njihovim priznatimjezičkim i kulturnim specifičnostima praćeno je posebnim statusom i odbijanjemovih zajednica da budu uvučene u sistem koji je zajednički za sveregione; naprotiv, one insistiraju na zadržavanju specijalnog statusa kojiimaju.U Italiji su se za ovaj pristup odlučili jedino pojedini mali severniregioni koji koriste različite jezike (Valle d’Aosta, Trentino-Alto Adige, Friuli-VeneziaGiulia). U Francuskoj, regionalizam i autonomni status Korzike uskladu su sa ovim ciljem.U Velikoj Britaniji, javno mnjenje (u Škotskoj i Velsu) je opet zaprenošenje određenih parlamentarnih ovlašćenja na škotske i velške regionalneskupštine, što je donekle odraz ogorčenosti prisutne u regionalnom sentimentui potvrda je partikularizma ovih “naroda” u okviru Velike Britanije;50 Onida, V. (1988), “Landesbericht Italien”, str. 244 - 245, u Ossenbühl, F. (ed.), Föderalismusund Regionalismus in Europa, Nomos, Baden-Baden.144