Principi evropskog regionalizma - Centar za regionalizam

država, dok druge države uvode koncepte koji se međusobno tako širokorazmimoilaze da se čini praktično nemoguće sabiti ih sve u jednu kategoriju.I konačno, postavlja se pitanje odnosa između regiona i federalizma: moguli se federalne jedinice izjednačiti sa regionima?Čini se da su reforme koje su se pokušale sprovesti ili su sprovedene70 tih godina prošlog veka bile ono što je dovelo regionalizaciju u centarpolitičkih rasprava 24 , postavljajući je kao manifestaciju “krize” nacionalnedržave nasleđene iz 19.veka, čiji je arhetip bila Francuska. U ovoj decenijisprovedena je regionalizacija u Italiji (1970.g.), u Velikoj Britaniji pojavio seplan za regionalne skupštine u Škotskoj i Velsu sa prenesenim nadležnostima,koji je na kraju odbačen na referendumu 1979. godine, u Belgiji su se javilipočetci regionalizacije ustavnim reformama iz 1970. i 1980. godine kojimasu uvedene jezičke zajednice i dva regiona, u Francuskoj je 1972.godinepočeo proces regionalizacije koji je zamenio jedan ambiciozniji projekatodbačen na referendumu u aprilu 1969. godine, a u Španiji su uspostavljeneautonomne zajednice u skladu sa Ustavom iz 1978. godine.Akumulacija ovih reformi, u vrlo različitim političkim i institucionalnimokruženjima, skrenula je pažnju javnosti više na to da se fenomen regionaočigledno masovno širi nego na razlike među samim reformama koje susprovedene. Kao rezultat ovakvog odvijanja stvari i u svetlu već postojećihfederalnih država, tradicionalna unitarna država od tada se čini izuzetkom,a napredak u izgradnji Evrope potvrdom njene zastarelosti.Pa ipak nijedna od tih reformi ne može se smatrati procesomizgradnje Evrope. Pored činjenice da evropskim sporazumi nisu uzimaliu obzir sub-nacionalne entitete bez obzira na njihov pravni status, svipokušaji u smeru “regionalizacije” bili su odgovor na probleme i stanjakarakteristična za svaku od tih zemalja 25 : U Belgiji je to bio problemjezika, u Velikoj Britaniji reakcija na uspešne izborne rezultate škotskih ivelških nacionalističkih partija, u Italiji pokušaj da se razbije pat pozicijau političkom sistemu Italije na centralnom nivou kao indirektna posledicakrize u kasnim šezdesetim godinama prošlog veka i reakcija na potrebu zadecentralizacijom u Francuskoj.No uskoro je proces evropskih integracija počeo da igra glavnu uloguu revitalizaciji regionalnog koncepta. Sa uvođenjem evropske regionalnepolitike 1975. godine, izgradnja Zajednice mogla se direktno sprovesti nalokalnom i regionalnom nivou, a nagli rast strukturnih fondova stimulisao je24 Vidi uvod autora Yves Meny (str. 5-21) u: Meny, Y. (ed.) (1982) Dix ans de réegionalisation enEurope. Bilan et perspectives 1970-1980, Cujas, Paris.25 Vidi Portelli, H. (1993) “Aux origins de la décentralisation dans les Etats europenéens: l’absencede prospective européene” (Poreklo decentralizacije u evropskim državama: nedostatakevropskog pristupa usmerenog na budućnost), str. 17-19, u Portelli, H. (ed.), “La décentralisationfrançaise et l’Europe”, Ed. Pouvoirs Locaux, Boulogne-Billancourt.124