slika politike - Jovan Despotović

umetnosti iz nekadašnje Jugoslavije, i 2001. kada je među drugima, u Muzeju savremene otvorenameđunarodna izložba ’Koverzacija’ prema koncepciji koju su osmislili isti autori sadašnje.Simbolično, ako je prva bila isključivo jugoslovenska, druga je postala internacionalna upravo da bise i na taj način naglasilo novo otvaranje društva. Unutar njih, prema mišljenju autora izložbeBranislave Anđelković, Branislava Dimitrijevića i Dejana Sretenovića, uz dva dodata segmenta kojisu uradili Vladimir Tupanjac i Kristian Lukić smeštene su one pojave, ličnosti i grupe u srpskojumetnosti koji su obeležili svakako najbitnije momente u ovom nadasve dramatičnom političkomperiodu koji je kao najfatalniju posledicu imao raspad nekadašnje Jugoslavije što je prošlo uratovima, masovnim etničkim istrebljivanjima, bombardovanju i totalnoj izolaciji osakaćenogostatka države koja se paradakosalno i nadalje nazivala Jugoslavijom. Naravno da se ovakoobuhvatni pregledi ne mogu učiniti potpunima i sveobuhvatnima, te su stoga njegovi priređivači nasamom početku istakli kako je ’mnogo pažnje vrednih umetnika i pojava ostalo izvan ovog pregleda... jer, tema srpske umetnosti devedesetih se tek otvara, kako za stručnu, tako i za široku javnost’.U zajedničkom, vrlo detaljno pisanom tekstu Anđelkovićeve i Dimitrijevića pod naslovom’Poslednja decenija: umetnost, društvo, trauma i normalnost’ date su najkorisniji uputi za praćenje irazumevanje zbivanja na sceni vizuelnih umetnosti tokom ovog perioda. Uz to, načinjen jesvojevrsni vrednosni odabir ovih procesa često puta i indirektno osenčen kroz prizmu suprotnihdogađaja oličenih u lažnoj, kič ili stvarnoj umetnosti političke apologetike spram vodeće ideologijenacionalizma, tradicionalizma i skučenosti koji su se tako očigledno i vidno očitovali u onojumetnosti o kojoj više nikada neće biti razloga da se ističe. Prepličući događaje na samoj umetničkojsceni, u politici i u društvu, autori su uspešno komparirali i/ili konfrontirali ono što je zaista bilotraumatično i ono što je davalo utisak normalnosti u vremenu opšteg poremećaja svih vrednosti ičvrstih duhovnih i mentalnih stajališta, kojih je tada dakako bilo izrazito malo i koji su bili saterani urezervate tek nekoliko institucija (poput Centra za savremenu umetnost, Centra za kulturnudekontaminaciju, Reksu i dvema-trima uglavnom privatnim galerijama), manifestacija (poputBijenala mladih u Vršcu, Bijenala skulpture u Pančevu ili Memorijala Nadežde Petrović u Čačku),časopisa (na primer, New Moment, Projektart, Vreme umetnosti ili Republika) i naravno u brojnimsmostalnim i grupnim autorskim izložbama koje su uprkos svemu, a posebno političkoj opresiji (pa ipolicijskom i krivičnom progonu performera Nuneta Popovića i živopisca Bogoljuba ArsenijevićaMakija) ipak nalazile mogućnost da budu realizovane.S pravom se ova živa, aktivna umetnost posmatra iz ugla ’konsekvenci druge linije’, o ćemu je, nesamo na ovom mestu i ovim povodom, već više puta bilo reči. Ali na paradoksalan način – završnatačka radikalizma ’druge linije’ situirana je u umetničkoj praksi sedamdesetih godina jer je’pluralizam’ te decenije odustao od bilo kakvog problemskog ili ideološkog angažovanja u samomumetničkom činu. Nakon tog poznog prizivanja (post)modernističkog projekta u novom ruhu,umetnost devedesetih biće dramatično saterana ne samo u radikalizam u ponekim primerima, većpre svega u jasno javno ideološko angažovanje za koje se polje umetničke aktivnosti ponovoispostavilo pogodnim za isražavanje stavova nepristajanja, kritike i otpora.’Aktivni eskapisam’ prema ideji Lidije Merinik, odn., ’umetnost u zatvorenom društvu’ kako je spravom vidi Dejan Sretenović, pokazala se i na ovoj izložbi zapravo onim aktivnim i živimsegmentom umetničkog stvaralaštva tokom devedesetih koje je održalo njenu istinsku vitalnost ikoja se sa novom energijom usprotivila sivilu ratnog i postratnog beznađa unoseći u društveni živottoliko neophodnu, makar i minimalnu dozu optimizma koja se napokon, ipak uspešno oduprlaogromnom teretu nedaća, oskudica i trauma svim mogućih vrsta.O tome je vrlo nadahnuto pisao i Dejan Sretenović u kataloškom tekstu ’Putovanje po slikama ifantazmima devedesetih’. Kao svojevrsni kredo pod kojim je tekst ’o stanju stvari’ nastao istaknut jenapis Metju Kolina: ’Dobro došli u nadrealan život. Grad u kome je sve dozvoljeno i ništa nijedozvoljeno. Gde je sve moguće i ništa nije moguće. Gde sve izgleda normalno, ali ništa nije kakoizgleda. Dobro došli u Beograd, grad haosa’ (objavljen u ’Srbija zove, rokenrol radio i beogradskipokret otpora’, Samizdat B92, 2001.). Iako je sasvim moguće da nas stranci bolje vide nego što smo,uz sav napor, sami sposobni da se prepoznamo u najtačnijim nijansama, ipak su umetnici onehipersenzibilizovano strukturisane ličnosti koje identifikuju takve procese. Tako je i u segmentu’Lični prostori’ kod umetnika Tanje Ostojić, Milice Tomić, Zorana Naskovskog, VladimiraNikolića, Vesne Pavlović, Miodraga Krkobabića, Zdravka Joksimovića ili Marije Dragojlović udevedesetim, na primer, lako uočiti kako su oni do suštine razgolili stvarnost koja se svim silamavlasti i institucija trudila da tu istinu sakrije koprenom fikcija, laži i obmana. Iako, prema prirodistvari, ovi autori nisu bili ’politički’ angažovani radeći vlastitu umetnost, njihov rad je ipak dobrimdelom usmeravao vizuelnu i intelektualnu pažnju posmatrača prema onome što je imalo neposredne