slika politike - Jovan Despotović

galerijski sisem, poglavito u Beogradu, ali i u još nekim mestima koje smo imali prilike da u skorijevreme vidimo.U unutrašnjosti, na primer u Nišu, Čačku, Pančevu, Novom Sadu, Subotici, Vršcu itd., polako seregeneriše izložbeni program koji poprima zanimljive obrise pre svega usled priliva novih generacijaumetnika, uz istovremeni nastup stvaralaca srednjih srednjih i starijih generacija koji su zabeležiliodređena stilska i jerička pomeranja u vlastitom kreativnom rukopisu. U zavisnosti od toga ko drživlast u tim sredinama, lako se uočavaju i njene bitne karakteristike koje se kreću od serioznog iznaćajnog stvaralaštva pa sve do najgoreg kiča i šunda kojim se sasvim otvoreno teži iz čistihkomercijalnih pobuda koje supstituišu ozbiljnu umetnost. Bezmalo potpuno osiromašene opozicioneopštine pokazuju daleko više sluha i interesa za pravu umetnost od onih koje režim i vodećakoalicija preko svog ministarstva kulture zdušno pomažu sasvim otvoreno unazađuju ionako nizkaukus lokalne opšte populacije.Beograd kao da takođe prežiljava emeljno preobraženje sa nekim bitnim osobinama koje ćemoovom prilikom pomenuti. Dolazi do vidno ubrzane komercijalizacije galerijskog programa što jepotvrda teze da je tzv. 'umetničko tržište' sve suženije i da u njemu ima sve manje mesta za ozbiljnostvaraalaštvo pa stoga ti uslovi u mnogim slučajevima diktiraju izmenu izlagačke politike. Vodećegalerije poput Salona MSU, Kulturnog centra Beograda ili Kolarčeve zadužbine postaju sveučestalije primer rada na samoj ivici umetničkog neukusa. U znatno boljoj situaciji ostale su galerijeDoma omladine, UKUS-a i Grafičkog kolektiva koje se očigledno drže svojih starih estetičkihstandarda pri izboru izlagača, ničim ne remeteći jednu istrajnu dugogodišnju izložbenu politiku. No,najveći pad rada oučen je u galerijama SKC-a: tako je 'Srećna galerija' potpuno zatvorena ipretvorena u CD-butik, a Velika galerija je promenila urednika likovnog programa pa od togtrenutka (sem u jednom slučaju) ta nekada prestižna galerija koja je čak izborila mesto na mapisvetske umetnosti, postaje duboko provincijska, nedostojna niti sopstvene istorije niti umetnosti kojadanas treba da bude namenjena (ne samo) studentskoj populaciji.Poseban fenomen danas predstavlja Galerija 'Progres'. Nastala na mestu nekadašnje galerije'Sebastijan' (kao obaveza kada je Marjanović dobio to mesto za izgradnju palate – poslovnogcentra), jedne od nekoliko najuticajnijih jugoslovenskih izložbenih prostora sedamdesetih iosamdesetih godina. 'Progres' u čijem se sistemu nalazi i jedan ne toliko uspešno realizovan prostorza likovne izložbe, dakle, ta galerija sa promenjenim imenom preuzims jedan, nekada monopolski (ustručnom smislu) posao Muzeja savremene umetnosti – a to je međunarodna saradnja u ovojumetničkoj oblasti. Naime, danas se gotovo isključivo preko ove galerije odvija internacionalnarazmena izložbi: iz nje se naši umetnici šalju u inostranstvo – najčešće u jugoslovenske kulturnecentre u svetskim metropolama (poput Pariza, Njujorka, Rima), ili se u njoj priređuju izložbeumetnika iz Bugarske, Slovačke, Rumunije, itd., što u načelu nije loše samo pod jednompretpostavkom: da je ta umetnost koja se prima zaista i najreprezentativnija za stvaralaštvo tihzemalja u ovom trenutku. Ali iskustvo, a dakako i uvid u trenutnu situaciju, pokazuju da stvari nestoje tako. Pre će biti da se upotrebljavaju zapravo isti kriterijumi za iszbor umeetnika koji će bitipozvani kao i onih jugoslovenskih koji će u 'Progresu' izlagali a potom biti poslati u svet. A tiumetnici, nažalost, uprkos njihovom nekadašnjem često nespornom značaju, više ni po čemu nisuznačajni za savremeno niti aktuelno srpsko stvaralaštvo u ovom trenutku. Šta ova pojava zapravopokazuje? Pa jednostavno to da se umetnost uvek kreće za kapitalom – tamo gde ga ima uvek će jebiti iako to ne mora obavezno da znači da je ta vrsta stvaralaštva od najvećih vrednosti i značaja unekom trenutku kako nam pokazuje istorija umetnosti. Naprotiv, u ovom slučaju važi sasvimsuprotno pravilo: ovde je ogroman državni i poslovni kapital (ili onaj u posedu lokalnog svetanovobogataša) stavljen isključivo u službu lažne ili u najboljem slučaju – mediokritetske umetnosti.Na kraju istakli bismo i rad nekoliko od stotinak beogadskih nezavisnih, ili tačnije rečeno, privatnihgalerija. Da ovom prilikom budu pomenute po svom radu zaslužuju iz mnogih razloga tek njih tri.Galerije 'Zvono', 'Haos' i 'Zepter'. Zajedničko im je da su sve tri nekomenrcijalne u smislu da svojevrlo profilisane programe nenarušavaju trenutnim zahtevima 'tržišta' te da striktno slede vlastita,čvrsto postavljena programska načela.'Zepter', pre svega, reaktuelizuje članove nekadašnje 'Decembarske grupe' kao i umetnike tegeneracije, a to su, da se začas podsetimo, bili oni stvaraoci koji su nakon kratkotrajnogsocijalističkog realizma, ponovo uveli srpsko i jugoslovensko stvaralaštvo u svetske tokove. Jedangodišnji termin rezervisan je i za umetnika-početnika kome je to prva samostalna izložba. Potpunosuprotnu koncepciju ima galerija 'Zvono' koja se specijalizovala da priređuje izložbe baš umetnicimakoji su tek na samom početku karijere, a za većinu njih to su zapravo prve samostalne izložbe.Najzad, galerija 'Haos' se specijalizovala za jedan ne toliko prisutan umetnički medij – za crtež, ali i