slika politike - Jovan Despotović

pred ovom kućom na pragu 21. veka. Kako je za rad MSU do devedesetih godina bilokarakteristično utvrđivanje mesta srpske i jugoslovenske umetnosti u internacionalnim relacijama(što je i bila početna ideja njegovih utemeljivača), otvoren je i problem kako u novim okolnostimauključiti MSU u porodicu velikih svetskih muzeja - što se u jednom trenutku dogodilo kada supriređene dve Međunarodne izložbe likovnih umetnosti: "Beograd 77" i "Beograd 80". Tada je MSUuspeo da ostvari neposrednu saradnju sa svetskim muzejima iz trideset zemalja, poput, Muzeja 20.veka iz Beča, Muzeja savremene umetnosti univerziteta u Sao Paolu, Bobura u Parizu, Nacionalnepinakoteke u Atini, Nacionalne galerije moderne i savremene umetnosti u Rimu, Muzeja i vrtaskulptura Hiršhorn u Vašingtonu, Muzeja moderne umetnosti u Stokholmu, Muzeja Ludvig izKelna, Tejt galerije iz Londona... koji su mu za te prilike pozajmili uglavnom dela iz svojihkolekcija.Kako više nije moguće posmatrati srpsko stvaralaštvo u relacijama jugoslovenskog, s jedne strame,a sa druge, MSU se mora izdići iz pogubne lokalne zatvorenosti u koju je gurnut devedesetih godina,zaista je postalo neophodno da se ono na efikasan način poredi sa najznačajnijim svetskimdostignućima tako da se na isti ili neki sličan način u Stalnoj postavci MSU na kraći ili duži periodnađu i aktuelna dela iz svetskog likovnog stvaralaštva. Zapravo je to potreba prisustvovanja MSU naglobalnoj međunarodnoj mapi muzeja savremene umetnosti ne samo preko povremenih gostujućihizložbi već i preko jedne nove internacionalne stalne postavke. Tim stručnim profesionalnimizazovom naša umetnost bi se njegovim posredovanjem uključila na svetsku umetničku scenu aMSU približio ideji o muzeju današnjice koja se danas ostvaruje u mnogim zemljama.Vreme koje je pred nama zahteva uspostavljanja jasne svesti koju Muzej savremene umetnosti morastalno da pokazuje o značenju Stalne postavke Jugoslovenske umetnosti XX veka, o tome kakve su isa kakvim se razlogom priređuju kapitalne izložbe: decenijske, retrospektivne, problemske, o tomekakva i na kakvim principima treba treba da bude njegova programska i izložbena strategija.Nadalje, čime se rukovodi i koji se argumenti ističu u procesu formiranja delikatnih ideja i smislapopune muzejskih kolekcija i uopšte otkupne politike, a sve ovo u kristalno jasnoj i u svakomtrenutku javno predočavanoj kadrovskoj obnovi, zapravo okupljanju u Muzej savremene umetnostiusključivo onih znalaca koji su se u svom radu već osvedočili po njihovim shvatanjima i pogledimana umetnost ovog veka. Tu je dakako i nastavljanje izuzetno važnog teorijskog rada i izdavačkedelatnosti koji se odnose na specijalna izdanja (na primer potpune preglede sadržaja umetničkihfondova Muzeja, tzv. "Katalozi zbirki") kao i izdanja koja bi trebalo da prate inostranu teorijskumisao o današnjoj umetnosti kao i dopunjavanje publikacija srpskog i jugoslovenskog kritičkogkompleksa.Sve su ovo neophodni uslovi da Muzej savremene umetnosti u Beogradu opstane, pre svega uprofesionalnim pogledu. A to podrazumeva zaustavljanje razaranja po mnogim, kako smo videli,koncepcijskim, programskim, kadrovskim i drugim linijama, računajući tu i najavu "retorzije" ili"dislokacije" delova kolekcija ili čak njihova rasprodaja (kao nedavno u primeru zemunske opštine).Dakle, pod predpostavkom da MSU ne snađe konačna katastrofa u ovom krajnje opasnom vremenu,pogotovo za vrhunsku kulturu i seriozno umetničko stvaralaštvo, moglo bi se očekivati da se makarono što je realno moguće ostvari, razumljivo, uz neophodne kadrovske promene koje se u javnosti sanestrpljenjem očekuju.Naša borba, 26-27. septembar 1998.Anti-ikonomanijaUspostavljanje stabilne kulture nekih umetničkih medija kakva je slika, i naročito skulptura, u ovomreligijsko-ideološkom području ide dosta teško i sa promenljivom srećom usled mnogobrojnihpovesnih i civilizacijskih razloga. Pri tome, ta borba za formiranje postojane vizuelne ili slikovnepredstave u plastičkim umetnostima, ima podužu istoriju. Vizantijska tradicija u kojoj je nastala iovdašnja opšta umetnička sfera u prvim vekovima ovog milenijuma zasnovana je naistočnohrišćanskoj dogmatici (koja katkada takođe nije imala previše razumevanja za artificijelnisvet likovnosti) ustanovila je i u toj oblasti čvrste, gotovo nepromenljive, kanonizovane standarde.Tako se tokom VII-VIII veka (prema Georgiju Ostrogorskom to je "Doba Ikonoklastičke krize"koje je trajalo između 711. i 843. godine; videti njegovu knjigu "Istorija Vizantije", Beograd, 1969,str. 157-211) vodila žučna diskusija oko načina predstavljanja lika, i uopšte ljudskog oblika, naikonama, freskama, kod ukrašavanja teoloških knjiga, na bogoslužbenim predmetima itd. - što jeistoriografija zabeležila kao ikonomahiju, tj. sukob ikonofila (obožavalaca ikona, zastupnika