slika politike - Jovan Despotović

dnevnopolitički (u ideološkom pluralizmu normalno je da se pokatkad potegnu i politički argumenti)a češće su to zapravo stare rasprave koje se u istorijski novim vremenima zaodevaju novim ruhom.PRETEČE: Već 1898. godine u Beogradu je osnovano prvo 'Udruženje srpskih umetnika zaplastične umetnosti i muziku' u koje su ušli slikari, vajari, arhitekte i muzičari. Cilj udruživanja bioje 'da ujedini srpske umetnike gornjih umetnosti na složen i zajednički rad u težnji gajenja tihumetnosti u Srba, kao i moralno i materijalno pomaganje svojih članova'. Nakon Ujedinjenja, 15.novembra 1919. održan je prvi sastanak beogradskih slikara i vajara koji se uzima kao datumosnivanja 'Udruženja likovnih umetnika'. Zadatak je bio da štiti umetnost te duhovne i materijalneinterese članova.Kako je uticaj Udruženja u umetničkom životu i javnosti postajao sve veći tako su se sve češćenalazili i razlozi da se asocijacija raslojava po mnogim pitanjima - od striktno umetničkih do idejnih.Tako je, recimo, početkom 1929. godine grupa umetnika iztupila formirajući nezavisno 'Udruženjekvalifikovanih likovnih umetnika'. U starom su ostali gotovo svi nezavisni članovi i modernističkagrupa 'Oblik', dok su novom pristupili članovi grupa 'Lada' i 'Zograf" te nekoliko nezavisnih slikara iarhitekata. Osnovu sukoba u izjavi za 'Politiku' (14. januara 1929.) 'kvalifikovani' su ovakoobjasnili: "Grupa smatra da treba razviti umetničku delatnost prema našem podneblju i prema našimprilikama, ne obazirući se na umetničko stvaranje u inostranstvu. Za svoju umetnost grupa traži čistiteren jugoslovenski i balkanski."Isti list u broju od 26. novembra 1936. pod naslovom "Trideset beogradskih umetnika objašnjavajurazlog bojkota 'Cvijete Zuzorić'" piše: "Od tridesetorice beogradskih umetnika umoljeni smo daobjavimo sledeće: Ekonomski položaj umetnika biva iz godine u godinu sve gori. Sve teže stanje,sve oštrija materijalna beda umetnika, i sve očiglednije prepuštanje umetnika sabi samima,onemogućuju iskrene napore umetnika na polju kulturnog rada. Pogrešnim tumačenjemumetnikovog rada kod nas, stvorilo se netačno uverenje da je umetnik biće van društvenihekonomskih odnosa. Međutim, neosporno je da je rad umetnika uslovljen ekonomskim odnosimadruštva. Čak i oni koji su tvrdili i uveravali da se iz bede 'rađa genije', ako se malo nadnesu nadstvarnost, i ako nisu profesionalni iluzionisti, morali bi videti jasno da umetnik ima sve ljudskebitnosti - da jede, da radi, da živi." U ime ove grupe umetnika saopštenje su potpisali ĐorđeAndrejević Kun, Mihailo Tomić, Vera Čohadžić, Mirko Kujačić, Stevan Bodnarov itd.ULUS: Ako smo u prvom primeru videli jedan slučaj čisto umetničkog razloga previranja unutarudruženja likovnjaka, u drugom se očigledno radilo o egzistencijalnim pitanjima, pre svega mladihumetnika, koji su se oštro pobunili zbog nesprovođenja programskih zadataka njihove asocijacije.Rasprave unutar ove dve magistralne teme staleškog udruženja ponoviće se u nekoliko ciklusa inakon 3. novembra 1944. godine kada je osnovano postojeće Udruženje likovnih umetnika Srbije.Osnovni ton u početku, tokom perioda socijalističkog realizma (do 1950. godine) davaće tzv. idejnapitanja umetnosti. Insistiranje na jasnom 'umetničkom žanru sa političkom tezom' iz pera vodećegestetičkog biča revolucije - Ota Bihalji Merina, ovako izgleda: "Najveći deo umetnika još seneusuđuje da pristupi centralnom problemu naše epohe: predstavljanju čoveka u zajednici, našegčoveka u borbi, u napornom radu, u radu punom radosti, u svakidašnjici i svečanim prilikama. Nekise povlače u igre pune estetizma i artizma, izgovaraju se umetničkim principima a u stvariizbegavaju mučni i pošteni napor koji bi, otkrio njihove istinske stvaralačke mogućnosti" ("Borba"25. novembar 1946).Taj najpre klasni, zatim napredni i društveno afirmativni, najzad samoupravni princip ocenjivanjaestetičkih vrednosti umetničkih dela, od koga će zavisiti i ukupni socijalni te kao krajnja posledica -čak i egzistencijalni status stvaralaca, zadržaće se praktično do danas. Prvo se bespogovornozahtevala klasna svest umetnika u prikazivanju socijalne realnosti. Novo komunističko društvozasnovano na staljinističkoj ideologiji, a u umetnosti estetici socrealizma tražilo je od stvaralacadokaze prihvatanja tih načela. Omekšala idejna rigidnost koja je usledila posle 'historijskog ne'Staljinu dala je privid političkim i umetničkim slobodama: na mesto socijalističkog realizmanastupio je socijalistički etstetizam (prema tačnom tumačenju Svete Lukića koje se iz razumljivihrazloga sve manje pominje). Samoupravljanje je zatim proklamovalo tobožnji 'estetički pluralizam' ukome je ipak zadržana prava umetnička hijerarhija: na vrhu su se nalazili državni umetnici podržanina sve moguće načine koji su za uzvrat brižljivo izbegavali ikakvu politizaciju vlastitog stvaralaštva,na dnu su kao i uvek bili mladi umetnici kojima su društvo pravili politički nepodobni i neuklopljivibez obzira koliko su u umetničkom pogledu bila vredna njihova dela. Kao ilustracija najdrastičnijihprimera političkog ograničavanja umetničkih sloboda mogu se navesti epizode "Slikarstva prizora"Miće Popovića u nekoliko nastavaka ili slučaj tzv. "Crnog talasa". Takvo stanje, ili tačnije rečeno -odnos snaga na umetničkom polju, ostalo je važeće do danas. U tim okvirima treba razumeti i