slika politike - Jovan Despotović

na unutrašnjopolitičkom planu po bilo kom pitanju ne može doći jer bi to označilo prvi znak njegovepolitičke slabosti i - početak njegovog silaska sa političke scene. A tip autokratske vlasti koji onprakticira još od vremena famozne “Osme sednice” (od koje je septembra 1997. godine prošlo ravnodeset godina), ukazuje da ni deobe ni predaje vlasti sa oponentima ili, još gore, sa protivnicima nemože biti.Ukoliko Miloševićev politički autizam eskalira, što je od mogućih opcija najizvesnije, aktiviraće sealternativa još jednog rata - ovog puta u samoj Srbiji - bilo među samim građanima koji podržavajurežim ili su njegovi ogorčeni protivnici bilo sa kosovskim Albancima koji su već (pre)dugo vremenau stanju latentnog protesta a sada u začetku oružane pobune bilo u novom kriznom području - uCrnoj Gori koja je, poput ex-jugoslovenskih republika, krenula putem ozbiljnih političkih reformi.Za pravo ovakvim procenama daje i sama Miloševićava supruga Mira Marković koja se ponaša nanačin veoma sličan verskim fanaticima koje nikakva životna realnost ne može odvratiti od uverenjau siguran epilog: zagrobno suočenje sa Bogom. Ona naime, uprkos svim istorijskim činjenicama kaoi procesima koji se odigravaju u postkomunističkim zemljama nepokolebljivo veruje u sasvimizvesnu komunističku budućnost sveta, pa u skladu sa takvim uverenjem fanatično, uz sva politička inepolitička sredstva, održava totalno anahronu, lažnokomunističku ideologiji režima svoga muža.Njene "Dnevničke beleške" koje posle pauze prenosi ženski časopis "Bazar" novinske kuće"Politika" (a koje se u poslednje vreme ne bez razloga nazivaju "Bolničkim beleškama") već odavnosu postale svojevsna najava događaja koji će u temelju potresati sadašnju Jugoslaviju.Poredak familijarne vlastiDakle, u takvoj političkoj atmosferi koja je sada preovlađujuća, zanimljivo je opservirati specifičnidruštveni milje u kome deluju srpski intelektualci, umetnici i ostale javne ličnosti. Pri tome, stalnotreba imati na umu da se u svakoj vrsti totalitarizama, a otvorenu varijantu levog reprezentujeaktuelni jugoslovenski režim, sve oblasti društvenog života (računajući i obrazovanje, nauku,kulturu, umetnost i sl.) ili potpuno kontrološu ili se toliki institucionalni uticaj vrši da je teškorazlučiti opravdanost (državnog) ispoljavanja interesa neke zajednice od ličnog, autarhičnog diktatavladaoca. Stojan Cerović, politički komentator beogradskog nezavisnog nedeljnika “Vreme”, tačnoje imenovao način vladanja u Srbiji tokom devedesetih godina nazivajući taj fenomen - Familija.Stožer porodice u našem slučaju je bračni par diktatora, a oko njega se granaju manje familije koječine njihovi lični predsednici (jugoslovenskih država, skupština, vlada, sudova, tužilaštava), ministrii ambasadori, sve do šefova nekih - pa i opozicionih partija, rektora, dekana i profesora univerziteta,direktora, urednika i novinara TV i radio stanica, štampe, upravnika vodećih kulturnih institucija itd.Ako je ovo tačno, a opšte je mišljenje da jeste, lakše se prepoznaju i shvataju procesi koji su ovihgodina temeljno razarali srpsku kulturu i umetnost. Totalna dominacija neukusa, kiča, šunda i to nesamo u žutoj štampi i na komercijalnim (privatnim) televizijama, već i u tzv. ozbiljnim dnevnim inedeljnim novinama te na glavnim državnim i trabantskim televizijama - naravno da nije nimaloslučajna.Otuda se ovde mnogi pitaju da li je iko tokom proteklih godina video vladalački par u nekompozorištu, na operskoj predstavi ili koncertu ozbiljne muzike, u galeriji ili muzeju na kakvojumetničkoj izložbi? Odgovor, doista pouzdan, brzo se dobija: naravno da nije! Sa izuzetkom,jedinim - koji ogoljava ovo pravilo, njihove pojave na jednoj bogataškoj zabavi (dakako zatvorenojza javnost) priređenoj u Narodnom pozorištu kada su deca tiranovih ličnih bankara (famozni iprevrtljivi Karići) bila neukusno promovisana na priredbi organizovanoj u tobože dobrotvorne svrhe.Ne mora obavezno da znači da se nedostatak ukusa kod vladalaca posledično prenosi na podanike.Ali ako su oni po razumevanju ciljeva vlasti istovremeno i tirani, onda njihov pogled na svet, uz to iestetički nazori, ma kakvi da su, postaju najpre poželjni, a potom i obavezni prvo za užu, zatim i zaširu familiju, najzad, oni se prenose kroz institucije sistema kulture i umetnosti te medije kojekontrolišu članovi porodice - i na samo pučanstvo.Sindrom kelnera i sobaricaDanašnji status aktuelnih režimskih političara koji opserviraju Miloševićeve ukupne potrebe sasvimje blizak onim profesijama - zapravo poslugama, čiji je jedini zadatak da izvršavaju izričite gazdinenaloge. Pripadnici takvih zanimanja se u svakidažnjem životu nazivaju kelneri i sobarice a njimaponajviše sliče svi sadašnji predsednikovi ljudi - njegovi lični stručnjaci-savetnici sa nekada časnimzvanjima: akademika, doktora nauka, profesora univerziteta itd, kao i profesijama pravnika,ekonomista, novinara...Bivalo je nekada, čak i kod nas, u totalitarnim režimima autonomnih ličnosti sa moralnim i