slika politike - Jovan Despotović

Izložba slovenačkog umetnika Andreja Ajdiča u Beogradu ostala je poput propuštene prilike zadomaće razvikane jugonostalgičare i (re)kreatore jedinstvenog kulturnog prostora u granicamanekadašnje države. I šta je to što je u ovom slučaju sporno? Svakako ne to da je Ajdič posle dužegvremena prvi autor koji u ovdašnjim oficijelnim prostorima izlaže uspostavljajući na taj način jednuod mnogih prekinutih veza. Pre će biti da je i ta velika priča o novom kulturnom ambijentu iraznovrsnim nostalgijama kod onih od čije se propagande ne može išta drugo čuti, samo još jedna odmagli koje se razvejavaju. U stvari, bliža nam je i značajnija Kina. I za razliku od Los Anđelesa,kome u svakom trenutku preti sasvim realna mogućnost opšte prirodne kataklizme, nama isto takoneprekidno preti kataklizma prouzrokovana ljudskom glupošću, neznanjem, šarlatanstvom. Zaista,otklanjanje propusta je neophodno. Smesta.Beorama, br. 53, april, 1996.Bez ikakvog naslovaUprkos svemu, čak i meteorološkim uslovima, prvi prolećni mesec u Beogradu uvek označi velikipočetak nove likovne sezone. Ovoga puta, april je nadmašio samog sebe - samo u jednoj nedeljiotvorene su izuzetne izložbe Radomira i Vesne Knežević, Branka Pavića, Jasmine Kalić, BrankeKuzmanović, Voje Stanića, pregled Od aprila do aprila, zajednička izložba Gordane Jocić,Mojovića, Cvetkovića, Damnjanovskog, Aleksandra Đurića, u okviru promocije knjige kritikaDragoslava Đorđevića Slikarstvo poetske figuracije, itd. A događaj nad događajima koji jeprevazišao sezonski karakter i koji je sa primetnim interesovanjem javnosti bio očekivan, svakako jeNova stalna postavka Jugoslovenske umetnosti XX veka u Muzeju savremene umetnosti. Ovakavizrazito pozitivan utisak, nisu mogli da mi pokvare ni neke od hroničnih tendencija koje odumetničkog i kulturnog života u Beogradu prave karikaturu.U jednom nedavnom intervjuu Braco Dimitrijević je rekao" "Luvr je moj atelje, ulica je mojmuzej", i podsetio nas na sudbinu naših najznačajnijih umetnika na koju je ova kolumna većnekoliko puta ukazivala. Svi oni, upravo isključivo vlastitim sredstvima i angažovanjem, svedoče ostvarnom visokom mestu naše umetnosti u međunarodnim tokovima. Državna, institucionalna,profesionalna briga za sudbinu njihovog rada ovde je potpuno nestala. A za obrat u sadašnjimuslovima gotovo da nema nade. Jer, kada niko iz establišmenta (državnog, političkog, javnog) nepokaže interes, na primer za novu postavku u MSU, čak ni resorno ministarstvo, čak ni stratezitoliko razvikanog kulturnog i svakog drugog oporavka ovog zapuštenog društva, tada je sasvimizvestan štetočinski nastavak aktuelnih procesa a ne priželjkivana promena. U vladalačkimslojevima ovog društva, kako je već nekoliko puta primećeno, utihnuo je interes za seriozneumetničke događaje. Naravno da se u njih ne računaju bagataške zabave zatvorenog tipa, makar seone priređivale u centralnim institucijama kulture. Iz takvog mentaliteta i shvatanja vrhunskeumetnosti upravo i nastaju pokušaji uzurpacije programske aktivnosti, na primer velikih muzeja, odumetnika pod znacima navoda. A zanimljivo je da se do sada niko nije setio, ili osmelio da, recimo,u beogradsku operu, dovede nekog "izvođača narodnjačkih umetničkih radova", istog kreativnognivoa. Muzej su u ovoj podeli, očigledno na mnogo nižim strateškim nivoima, te je otuda njihovauzurpacija mogućnija.Dobra uvertira u likovnu sezonu nije pokvarena ni činjenicom da pored glavnih medija koji su tekkroz stisnute zube prozborili o promenama u MSU, oni nezavisni, opozicioni, nevladini nisu objavilini slova - makar kao puku informaciju. Moralni sustav i tzv. jednih i tzv. drugih je izvesno od istog,dosad nepoznatog materijala - opšte ignoracije i kretenizacije vlastitog društva sa zluradimnamerama. Raspoloženje mi nije pokvario ni onaj onaj univerzitetski profesor sklon uličarskimdosetkama, nekada sa grupom Mediala, danas sa grupom mediokriteta, koji se našao pogođen zbogprimećivanja da je u nedostojnom društvu onih "kojima možda i nije mesto na izložbi'' kako je samnapisao. A činjenica da svakako nije pod pritiskom izlagao sa takvima - to ga ne vređa.Poslednjih nekoliko meseci Sedište Moći, političke i svake druge, otarasilo se balastanacionalističih savetnika i mutivoda sada je neophodno ratosiljanje isto toliko štetočinskihboljševičkih suflera. Ukoliko se ne želi da nebeska Srbija postane kineska Srbija ili da se spusti podzemlju.Toj nameri su skloni i oni iz nekog predstavništva u Brankovoj ulici na čijoj reklami još uvek stojida im je sedište u Berlinu, DDR! Ovi mora da čitaju samo one novine koje još nisu objavile da jesrušen Berlinski zid. Berlinski zid u boljševičkim mozgovima nikada neće ni biti srušen.