slika politike - Jovan Despotović

njegovoj najdirektnijoj i najradikalnijoj definiciji. To je u suštini osnovni razlog da svi relevatnipregledi aktuelne umetnosti osme decenije nisu registrovali Vasićevo ime. S druge strane on je unekim jezičkim segmentima nove umetnosti te decenije ponajdalje otišao u radnoj i mentalnojelaboraciji smisla i izgleda umetničkog dela. Među umetnicima koji ne samo da su činili takozvano"tvrdo jezgro" srpskog konceptualizma već i među onima koji su pripadali široj porodici srodnihpojava, Čedomir Vasić je ispoljio ponajveću ili najdublju postavku unutar svoga dela upravo u onimnjegovim najvitalnijim sadržajima koji danas definitivno grade sliku tadašnje nove umetničkeprakse.Vasić je umetničku karijeru počeo u poznim godinama nove figuracije šezdesetih, odnosno,najranijim godinama konceptualne umetnosti, a možda bi najbolje bilo reći - u periodu postslikarskeapstrakcije kada se o fenomenu ovog umetničkog jezika vodila pregnantna diskusija koja je ukritički diskurs unela mnoge odrednice tada aktuelnih teorija informacija, semiotike, geštalta itd.Već njegova prva samostalna izložba koju je priredio 1973. godine u Galeriji Doma omladinepodstakla je neke od pisaca kataloškog predgovora da u njegovom slikarstvu konstatuju postojanje"informacije pevog reda", da identifikuju njegovu "tajanstvenu prirodu znaka" ili da se zapitaju"kako načiniti sliku?" očigledno podstaknuti živim diskusijama oko utvrđivanja prirode slike islikarstva. Kompleksna i promenjena estetika nove umetnosti koja se jasno mogla zapaziti i uradovima Čedomira Vasića već od tog vremena zahtevala je od njegovih tumača složeni teorijskiinstrumentarijum identifikovanja i motiva i ishodišta takvih dela.U, za to vreme, najavangardnijem likovnom programu koji se realizovao u Beogradu - "Aprilskimsusretima" održavanim u Galeriji Studentskog kulturnog centra sredinom sedamdesetih, Vasić jeučestvovao 1975. i 1977. godine sa umetničkim radovima koji su ravnopravno stajali u tomkompleksu zbivanja.A 1977. godine Vasić je realizovao i samostalni video program u Galeriji SKC pokazujući da je uoblasti video-arta postigao ravnopravne rezultate sa našim najpoznatijim umetnicima toga vremena.Ta iskustva doneo je nakon boravka na UCLA unuverzitetu u Santa Barbara koji mu je pružiomnogo šire uvide ne samo u tehnološke mogućnosti videa već i u njegove aktuelne estetičke ieksperimentalne postavke. Zanimljivo je napomenuti da je Vasić već u interpretacijama svoje prvesamostalne izložbe podvukao da ga "interesuje problem vremena u slikarstvu" što je očiglednanaticipacija video-arta kome će se u tom trenutku potpuno posvetiti.No, ni ovaj njegov ekskurs u vode eksperimentalnog umetničkog jezika, čak i uz promenu medijaizražavanja, za Vasića nije bio dovoljan okvir za ispoljavanje kreativnih shvatanja. Promena koja jeu umetnosti nastupila početkom osamdesetih za Čedomira Vasića ponovo je značila istovremenodve stvari. Umetnost osamdesetih, ili kako je ova estetika nazvana opštim imenom - Postmoderna,vratila je, dakako u izmenjenom vidu i njenoj jezičkoj strukturi medijski redefinisane slikarstvo iskulpturu, i ta mu je promena, prema njegovom vlastitom mentalitetu, izrazito pogodovala.Pregnantno izražavanje naglešenih ideja, koncepatata, mentalnih i semantičkih struktura putemslikarstva za Vasića je onaj krajnji (a naravno i početni) delatni motiv. I, upravo zbog takvogshvatanja ciljeva i funkcija umetničkog čina, Vasić je neke postmodernističke idiome ponajboljerazumeo i primenio u našoj likovnoj umetnosti - ali opet sa vrlo specifično izraženim oblikovnimciljevima koji su ga vidno izdvajali iz tekuće produkcije.To se najbolje moglo zapaziti na njegovoj samostalnoj izložbi održanoj u Galeriji Kulturnog centraBeograda 1981. koji je nazvao "Sintetički pejzaži". U predgovru kataloga ove neobične iistovremeno izuzetno zanimljive izložbe Irina Subotić) je tačno ustanovila Vasićevo slikarskouspostavljanje dijalog sa umetničkom istorijom i tradicijom. Za Vasića je umetnost otvorena knjigaprošlosti po kojoj on nesmetano pretražuje i pronalazi njemu značajne kreativne oblasti koje nadalje"prerađuje" u svojim slikama. Dakle u vremenu kada u najmlađoj generaciji umetnika, onih čiji jerazvoj mogao pratiti iz najveće blizine, budući je tada bio predavač na beogradskom Fakultetulikovnih umetnosti, počinje da buja klica 'Umetnosti osamdesetih' Vasić je među prvima shvatioestetičku promenu epohe koja je polako ustupala mesto novom jeziku postmodernizma. Ta seindikacija mogla videti i u ovoj izložbi u njenom sadržinskom sloju.Zapravo je ova cela decenija za Vasićevu umetnost protekla u onome što je Aleksa Čelebonović1984. godine definisao kao ponavljanje raznih pitanja umetnosti od impresionizma do danas, auzimajući u obzir i civilizacije i spomenike od predkolumbovske umetnosti Meksika do antičkeGrčke, od artificijelnog konglomerata jednog umetničkog sedišta kakav je Njujork do renesansnogurbanizma itd. Ova zanena nije se ticala samo dubinskog mešanja civilizacija, estetičkih epoha iprimera remekdela istorije umetnosti već i signifikantnog izmeštanja funkcije slikarstva: umesto dotada često postavljenog tautološkog principa slikanja Vasić je odredio osnov za shvatanje slikarstva