slika politike - Jovan Despotović

kosovskom budžetu 4,2 miliona eura, ali je vladika Artemije ’tražio da ta sredstva idu preko eparhijskog Upravnog odbora, pa kada mu to nije bilodozvoljeno povukao je svoj potpis’.Marta 2005, dakle skoro godinu dana kasnije, patrijarh Pavle potpisao je drugu verziju ’Memoranduma’, dopunjenu opštim principima zaobnovu objekata po kojima je SPC dobila garancije UN i UNESCA za projekte koje će biti podneti, odn, pravo veta na rekonstrukciju nekog objektaukoliko to ona ne želi, a izričito je predviđeno da pravo prvenstva na tenderima imaju firme koje poseduju neophodna iskustva rada na pravoslavnimsrpskim svetinjama.Istog meseca radna grupa Vlade Republike Srbije, čiji je zadatak da predlaže saradnju sa predstavnicima međunarodnih organizacija u ciljuobnove i zaštite kulturne baštine na Kosmetu, u saopštenju za javnost koje je potpisao ministar za kulturu, ukazuje da ’’Memorandum’ obilujenedostacima i propustima, da predstavlja grubo kršenje procedure koja treba da prethodi potpisivanju jednog ovako važnog akta, kao i da je suprotanPlanu Vlade Republike Srbije za Kosovo i Metohiju’. U Saopštenju se izričito kaže da su, ’neočekivanim i iznenadnim potpisivanjem ’Memoranduma’od strane Patrijarha, zapostavljene i prenebregnute nadležne institucije, osporen Plan Vlade Republike Srbije za Kosovo i Metohiju, i time dezavuisanikako Služba zaštite spomenika tako i Ministarstvo kulture, Koordinacioni centrar i episkop Raško-prizrenski..., te da Memorandum predstavljaneočekivani iskorak i prvo zvanično priznavanje Privremenih institucija samouprave od strane neke srpske institucije’. ’Takođe’, kaže se dalje uSaopštenju, ’doveden je u pitanje i planirani i za prvu polovinu aprila najavljeni sastanak nadležnih institucija Republike Srbije sa predstavnicimameđunarodnih institucija koje se bave domenom zaštite kulturne baštine (UNESCO i druge)’.Krajem istog meseca, posle razgovora sa vladikom Artemijem i direktorom Zavoda za zaštitu spomenika kulture, Patrijarh je neočekivanopovukao potpis sa ’Memoranduma’ koji je potpisao samo dva dana ranije. Vladika Artemije je Patrijarhu ponovio svoju argumentaciju da ’u obnoviobjekata SPC-a, po ’Memorandumu’, učestvuju oni koji su ih rušili. tj. UNMIK i Savet Evrope, a preko njih, posredno, privremene kosovskeinstitucije, da se njime isključuje Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, kao i da tačke ’Memoranduma’ nisu dovoljno precizirane’. Patrijarhuje ukazano na to da je službi zaštite spomenika oduzet uticaj, da ’Memorandum’ ’nije definisao opšte principe obnove svetinja, kao i da je sa aspektazaštite spomenika on nestručan, nedorečen, neprofesionalan i neprihvatljiv’. (Da samo podsetimo da ’Memorandum’ ima samo 13 tačaka formulisanihu najopštijim principima te da je ovde u pitanju izrazito nerazumevanje jednog dokumenta koji po prvi put otvara mogućnost da se posle 1999. godinenaša služba zaštite pojavi i u formalnom vidu na teritoriji Kosova i Metohije.)Srećom, Sinod SPC je, na vanrednoj sednici i u sastavu proširenom članovima Odbora za Kosovo i Metohiju, zaključio da ’’Memorandum’ostaje i dalje na snazi’ i Patrijarh je o tome obavestio šefa UNMIK-a Sorena Jesena Petersena. Uprkos tome, vladika Artemije izdaje saopštenje da’odluka Sinoda nema nikakvo pravno dejstvo za eparhiju Raško-prizrensku’. Time je stvorena neuobičajena pojava u crkvi – da se jedan episkopograđuje od najvišeg crkvenog organa. Mitropolit Amfilohije je to lapidarno prokomentarisao rečima da ’odluka Sinoda postoji i ta će odlukanesumnjivo biti primljena maja o.g. i na Saboru, pa će vladika Artemije morati da poštuje odluke najvišeg tela Srpske crkve čiji je član’.Praktično istovremeno, stalni delegat SCG pri UNESCO-u, ambasador Dragoljub Najman, obavestio je Ministratsvo spoljnih poslova SCGo toku i ishodu Donatorske konferencije za zaštitu i obnovu kulturne baštine na Kosovu i Metohiji. Deklarisani cilj Konferencije je bio prikupljanjesredstava u poseban fond za obnovu kulturnih spomenika koji su uništeni tokom NATO bombardovanja i u martovskom pogromu 2004. u visini odoko 40 miliona evra.Kako vidimo, utisak je da se problemi oko zaštite kulturne baštine na Kosovu i Metohiji povećavaju, a da se svaki pozitivan korak dočeka sanerazumevanjem upravo onih kojima je ta pomoć najneophodnija. Imajući takvu opšte-političku situaciju u vidu, Ministartsvo kulture u prethodnomsastavu (do decembra 2003. godine) osmislilo je i pokrenulo jednu diplomatsko-političku inicijativu koja nažalost nije realizovana zbog prekidamandata, a imala je u vidu sve moguće ishode sa rešavanjem statusa ove južne srpske pokrajine u međunarodnim forumima (realno – samostalnost,nezamislivo – reintegrisanost, moguće - nešto treće, o čemu će tek biti reči tokom 2006. godine). Naime, nakon jedne neformalne konsultacije sagrčkom delegacijom u Savetu Evrope tokom 2003. godine, pokrenuta je jedna brza bilateralna inicijativa, doduše samo na nivou razmene prvihinformacija i mišljenja o mogućem uspostavljanju trajnijeg sistema zaštite kulturne baštine na Kosmetu između ministarstava kulture Srbije i Grčke.Ova inicijativa imala je nekoliko činjenica u vidu.Prvo, suprotno zvaničnom, političkom stavu, da je kulturna baština Srba na Kosmetu samo ’srpska’ prema nacionalnom određenju, u nauci jeprihvaćeno opšte mišljenje da ona, iako jeste ’srpska’ po poreklu, teritoriji na kojij je nastala, ktitorima, stanovništvu koje je koristilo od srednjeg veka,tj. nastanka prve srpske države, upravo njeni najvažniji i najvredniji spomenici su zapravo vizantijskog porekla, o čemu svedoče sve najznačajnije i, unaučnom svetu, priznate studije o poreklu i pripadnosti civilizacijskom krugu njene arhitektute, fresko-slikarstva i ikonopisa koji su očuvani dodanašnjeg vremena, i koji se kao deo svetske kulturne baštine upravo iz tog razloga moraju posebno čuvati i preneti budućim generacijama. Dakle, štose nauke tiče, nema ničeg spornog oko toga da su ’srpski spomenici kulture’, i oni na Kosmetu, zapravo vizantijskog civilizacijskog porekla zbogmnogih, a ne samo umetničko-istorijskih ili estetičkih razloga.Drugo, ovaj ’vizantijski civilizacijski krug’ arhitektonskog i slikarskog nasleđa teritorijalno je vrlo širok i obuhvata zapravo sve današnje države kojesu bile potpuno ili delimično u sastavu Vizantijske imperije u njenom najmoćnijem periodu tokom 13. veka. Tačnije rečeno, broj država na čijoj seteritoriji nalaze ostaci vizantijske arhitekture je petnaestak, među kojima su i neke od danas najmoćnijih, najbogatijih i najuticajnijigh zemalja, poputRuske Federacije, Italije, Grčke, Turske, Libana, Izraela, Egipta i Sirije, pa sve do manjih kao što su Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija,Gruzija, Jermenija, Bugarska, Rumunija, Kipar, Albanija, dakako, Crna Gora i Srbija, tj., Kosovo i Metohija.Treće, ovu vrstu ’regionalizacije’ problema zaštite kulturne baštine naša diplomatija dosada nije iskoristila mada je za to bilo nekolikopovoljnih trenutaka, posebno na specijalizovanim međunarodnim konferencijama posvećenim ovoj temi. A navedeni spisak država dovoljno je moćanda, uz adekvatne pripreme i ’lobiranje’ sa naše strane, može mnogo da učini da se sačuvana kulturna baština, a sada u velikoj meri ugrožena, naKosovu i Metohiji odbrani od daljih, mogućih razaranja i devastacija.Četvrto, u Solunu postoji Institut za vizantijsku kulturu koji se bavi proučavanjem i prikupljanjem dokumentacije upravo o vizantijskomcivilizacijskom krugu. Prema početnim (i zasad jedinim) dogovorima sa grčkim zvaničnicima, posebno sa tadašnjim ministrom kulture EvangelisomVanizelosom (koji je inače Solunjanin poreklom, te stoga ima, sem političko-diplomatske i lične interese da se u potpunosti posveti ovom političkom ikulturološkom projektu) napomenuta je ideja da ovaj Institut za vizantijsku kulturu u bliskoj budućnosti preraste u veliki regionalni centar koji biokupio sve naučnike iz pomenutih zemalja, ali i druge koji se bave ovim problemom, koji bi se posvetili izučavanju, u najširem smislu, vizantijskekulture i umetnosti. Ti veliki timovi svetskih stručnjaka bi dakako pravili i planove i projekte zaštite kulturne baštine vizantijske imperije, a u okvirutog zadatka, oni bi sastavljali i liste prioritetne i urgentne zaštite ugrožene kulturne baštine ovog regiona. Time bi Republika Srbija skinula sa sebeobavezu da jedina u regionu insistira na zaštiti ’srpskog kulturnog nasleđa’ koje se uvek tumači prvenstveno kao politički problem (jer to nasleđe’uništavaju Albanci’), već isključivo kao stručni i civilizacijski problem zaštite ugroženog evropskog i svetskog kulturnog nasleđa.Peto, sastanak na Vanizelosom koji je održan u Soluni s jeseni 2003. godine pokazao je punu otvorenost i zainteresovanost ovog političara da sepomenuti institut u Solunu proširi participacijom naučnika i praktičara iz svih zemalja regiona čime bi on postao jedan od najznačajnijih svetskihcentara za proučavanje jedne od nestalih imperija koje su u velikoj meri odredile sudbinu Evrope i načinile sliku njene kulture i umetnosti u najširimrelacijama. No, kako je uskoro došlo do promena administracija, najpre u Srbiji a ubrzo potom i u Grčkoj, ovi razgovori su prekinuti uz obostranu željuda se nastave kad se za to ponovo steknu uslovi, uz nadu da će do toga doći u skoroj budućnosti.Šesto, pri koncipiranju ovog političkog, diplomatskog i kulturološkog projekta imao se u vidu i uticaj i status Grčke koji se mogao pretvoriti u veliku isveobuhvatnu inicijativu ove zemlje u Savetu Evrope, Evropskoj uniji, OEBS-u, UNESCO-u i drugim evropskim i svetskim političkim i finansijskimorganizacijama. Ova nastup Grčke uz saradnju svih zemalja koje bi joj se pridružile, a većina njih je već danas punopravni član Evropske unije,sigurno bi uticao da se na bazi realnih potreba obezbede neophodni fondovi za zaštitu i obnovu ugrožene kulturne baštine, prema prioritetima iobrazloženjima koja bi dali stručni timovi tog novog solunskog instituta. Ne treba ni malo sumnjati da je grčka diplomatija veoma spretna i dobroupućena u sve modalitete političkog i diplomatskog nastupa kada su ova pitanja na dnevnom redu na svim međunarodnim konferencijama.Sedmo, i najvažnije, kako je već uzgred napomenuto, time bismo skinuli problem sa objašnjenjem koje stalno ističemo o potrebi zaštite ’spskogkulturnog nasleđa’ na Kosmetu, što se uvek tumači i doživljava kao politički, a ne civilizacijski, kulturološki i stručni aspekt, već bismo ga nanajefikasniji način ’internacionalizovali’ i time postavili u regionalne okvire dajući mu znatno širu političku i diplomatsku dimenziju nego što je sadaima, te time i učinili da se on u tim – političkim i finansijskim okvirima rešava na mnogo efikasniji i konkretniji način.A i sam Izveštaj Kai Eidea, specijalnog izaslanika Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija pod naslovom ’Obuhvatan pregled situacije naKosovu’ podnet i usvojen na Savetu bezbednosti oktobra meseca o.g. sadržao je ocene koje idu u prilog jednoj ovakvoj političkoj inicijativi. Naime,Eide je u izveštaju istako i sledeće:’Srpska pravoslavna religiozna mesta i institucije predstavljaju poseban element duhovnog materijala kosovskih Srba. Oni su takođe deosvetskog kulturnog nasleđa. Postoji potreba da se kreira "zaštićeni prostor" oko tih mesta uz učešće međunarodne zajednice, kako bi bili manje ranjivina političku manipulaciju.Srpska pravoslavna religiozna mesta i institucije predstavljaju kritičan elemenat duhovnog života društva kosovskih Srba. Održivost