slika politike - Jovan Despotović

Između radikalizma i apstinencijeSvakako da je najupečatljiviju a možda i najtačniju definiciju današnjeg položaja etičkih osetljivih iodgovornih umetnika nedavno dao Predrag Kočović postavljajući je između ekstremnoprovokativnih javnih istupa i zatvranja u sebe te potpunog odbijanja da se učestvuje u jednomkulturnom sistemu bez stvarnih (sem primitivno manifestacionih) kulturnih potreba. Toj konstatacijispreman sam i sam da se pridružim budući da i moj vlastiti uvid u društvenu poziciju današnjeznačajne umetnosti, njene vitalne tokove i tendencije ili posebne vredne autorske doprinosepokazuje praktično iste karakteristike. Pa čemu onda umetnost danas? Opšti, odgovori koji jasnonegiraju potrebu za umetničkim stvaralaštvom u ovom društvu vrlo dobro su poznati: odsustvo ilipogrešna primena kriterijuma vrednovanja (a to je uzrokovano, između ostalog, i potiskivanjemumetničke kritike na marginu socijalnog i kulturnog uticaja), nepostojanje specijalizovanihinstitucija koje će se profesionalno, stručno i kontinuirano baviti njenim praćenjem,kolekcioniranjem, proučavanjem i izlaganjem, među kojima je najdrastičniji primer tzv. Muzejasavremene umetnosti koji pod novom upravom već više od šest godina uporno i sistematično radi nazatiranju recentnog stvaralaštva nadomeštavajući ga mediokritetstvom i neznanjem, totalnademotivisanost ozbiljnih umetnika usled nezainteresovanosti društva i države za njihov rad (kakvoje republičko Ministarstvo za kulturu koje nimalo nema sluha za aktuelno - u estetičkom i jezičkomsmislu, likovno stvaralaštvo što je belodano dokazano i ovogodišnjim više nego neuspelim teskandaloznim jugoslovenskim gostovanjem na Venecijanskom bijenalu), odsustvo tržišta (što jedovelo do apsolutne dominacije šunda koji je isključivo promovisan praktično u svim masmedijimafinansiranim i podržavanim od režima ili onih privatnih vlasnika koji su deo iste političke"familije")... O njima više i ne vredi govoriti jer dok se temeljno i konceptualno ne promene uslovirada i opstanka onih koji ovde žive, dakako i samih umetnika, a to isključivo podrazumeva promenupolitičkog ustrojstva, dotle će se ova vrsta problema samo zaoštravati i umnožavati. Pa ako je totako, a očigledno je da jeste, šta danas raditi?Svakom totalitarnom režimu jedan od najvećih problema predstavlja neprestani dolazak novihgeneracija (i umetnika) koji nezadrživo stupaju na životnu (i umetničku) scenu unoseći uvek novi ilimakar izmenjeni pogled na svet u kome žive. Kao prirodno senzibilizovanije osobe, stvaraoci suuvek najosetljiviji na dnevne (egzistencijalne, političke, ideološke) procese i događaje te je stogarazumljivo što su oni često radikalniji od drugih u kritičnosti. Zanimljivo je da ta kritičnost uvekstoji u ambivalentnom odnosu: jedni su legitimisti koji tobože baziraju vlastiti jezički koncept natradiciji, nacionalnoj pripadnosti, patriotizmu i još koje čemu - uglavnom lažnom ali zato unosnom ikomercijalnom, dok su drugi mondijalisti otvoreni za svet, izvan su ikakvih umetničkih, etničkih,društvenih ograničenja i podležu jedino kriterijumima današnjeg, civilizovanog dela sveta. Zarazliku od prvih (legitimista) koji sasvim svesno stoje izvan svakog svetskog (i kulturnog) poretka,ovi drugi (mondijalisti) sa punom namerom i opravdanjem traže vlastito mesto upravo u tom svetu,u internacionalnim relacijama - uostalom takav je uvek bio slučaj sa našom vrhunskom, ponajboljomlikovnom umetnošću koju smo ikada imali sve od epohe Nemanjića pa do Nadežde Petrović sapočetka XX veka, napokon i do konceptualne te umetnosti osamdesetih i devedesetih godina kojeobeležavaju njegov dramatični kraj.Umetnici okupljeni u ovoj selekciji imaju potrebe da poput ruskih avagardista iz 1912. godine udarejedan novi šamar društvenom ukusu (mada većina smatra da ovde niti ima organizovanog društva ajoš manje nekog njegovog "ukusa") s tim da su danas razlozi i opravdanja ovakvom gestu višestrukoprirodniji, prihvatljiviji i potrebniji. Jer, šta reći na to da su čak i kafanske pevaljke ovdenominovane za ministra kulture (makar to na kraju ispala krajnje neumesna zabava za javnost)?!Kakav li tek takav gest ili pomisao političkih i državnih šarlatana, mrzitelja i štetočina u srpskojkulturi zaslužuje šamar? I sem svakodnevnih dokaza da oni mogu uvek i od vrlo lošeg i vrlo rđavogda pronađu još lošijeg i rđavijeg, moguće je jedino zaključiti da ništa drugo ni ne znaju niti susposobni niti imaju volje da se ičim drugim bave! Uostalom, oni koji su uništili onakvu državukakva je bila Titova Jugoslavija (ovo konstatujem bez imalo jugonostalgičarstva u ideološkopolitičkomsmislu) zašto bi svoj opštedestruktivni pohod zaustavili pred kulturom, pred vratimanjenih institucija i pred stvaralaštvom za koje niti imaju razumevanja niti interesovanja niti potreba.(Da nije tako, da li bi se uočilo i stalno potvrđivalo da ličnosti koje stoje na samom vrhu državnepiramide ne posećuju pozorišta, koncerte, muzeje, izložbe ..., a po pravilu čvrste totalitarnehijerahije to se nadalje odnosi gotovo poput svojevrsne obaveze i na sve njihove iskreno suicidalnesledbenike iz najužeg ili okolnog okruženja.) I sama kulturna izopštenost naših stvaralaca u svetu