slika politike - Jovan Despotović

nastale usled nedoslednosti, nestručnosti i štetočinstva činovnika koji vode državne poslove, svakako u okviru zacrtane državne politike definisane sanajvišeg novoa.Nephodno je i paralelno stvarati i aktivniji sistem vođenja protokola za sve postojeće i za svaki novi slučaj ugrožavanja prava na sloboduintelektualnog, umetničkog i kulturnog stvaralaštva iz političkih razloga u Jugoslaviji gde bi se prikupljala dokumentaciju (literatura, novinski tekstovi,komentari, sudske hronike i dr.) za ovu oblast. U tom smislu potrebno je pojačati i izdavačku delatnost koja bi se isključivo odnosila na ove probleme:pisanje bookleta za edukaciju (male brošure za obrazovanje aktivista i volontera zainteresovanih za ovu oblast), prevoditi korpuse (zbirke)nedostajućih propisa internacionalnih prava iz ove oblasti kojih ima podosta itd. Tu spada i održavalnje edukativnih (informativno-obrazovnih)seminara iz ove oblasti za profesionalce koji se njome bave radeći u specijalizovanim ustanovama, za one pojedince koji su stručno involvirani u oveprobleme (novinare, komentarore društvenih prilika) i sve druge koji su iz najrazičitijih razloga zainteresovani (pravnike, istoričare umetnosti,profesore univerziteta i dr.).Ovo je zasigurno jedini put da se u sadašnjoj situaciji sa stanjem u oblasti ljudskih prava u Jugoslaviji pokuša da načini koliko-toliko delotvorni sistemzaštite, kako smo videli, već zaštićenih pomenutim instrumentima intelektualnih, kulturnih i umetničkih prava na približnoj razini postojećih,definisanih i ratifikovanih međunarodnih konvencija, standarda i propisa u intrenacionalnim relacijama koji su podložni mnogostrukoj zloupotrebivlasti koja se danas očito sve više oseća nesigurnom i nestabilnom ne samo zbog mnogostruko zategnutih spoljnopolitičkih odnosa koje doživljava kaoneprijateljske, već pre svega zbog sve komplikovanije i nerešivije unutrašnje agonije usled izuzetno zaoštrene konfliktnosti krajnje raslojenih isuprotstavljenih društvenih grupa. A u uslovima neposredno predstojećeg ustrojavanja nove države zaista će biti izuzetno teško nametnuti i sprovesti udelo civilni koncept politički zasad marginalizovanog i fragilnog korpusa kulturnih prava. U apsurdnostima tih krajnosti gotovo da je nezamislivoikakvo efikasno i promptno zalaganje za ideje kulturnih i umetničkih sloboda u sadašnjoj Jugoslaviji. Do stvarne promene i u ovoj oblasti, kao uostalom i drugde, može doći jedino posle konačno postignute politički kvalitetne promene ovdašnje vlasti. Otuda ne čudi da ona zasad nimalo nepoklanja pažnju ovoj oblasti. Kada se budu načinile prve štete u maniru prethodnog režima glavni krivac će pored nje biti i profesionalci i specijalisti -eksperti koji su se nenadano, i svakako bez razloga, povukli sa javne scene u ovom kritičnom momentu.IIMeđu kulturnim poslenicima i umetnicima uočen je upadljiv nedostatak makar pomena njihove delatnosti u "Programu demokratske opozicije Srbije -za demokratsku Srbiju" koji je načila Grupa 17 plus kao osnovni dokument u kome je naznačen osnovni pravac tekuće društvene i ekonomsketrasnformacije nove Jugoslavije. Razumljivo je, racionalnijima, da u trenucima turbulentnih i korenitih promenama koje nastaju zamenom totalitarnihrežima demokratskim, postoje prioriteti te je stoga, recimo, prihvatljvo da je u procesu preuzimanja vlasti važnije uspostaviti kontrolu nad medijima,bankama, carinom, najvećim privrednim (uglavnom) trgovačkim preduzećima, nego nad kulturnim institucijama. No, kako je prema zamislimademokratske opozicije koja je danas postala vlast, a dakako i imperativu vremena, neophodna ukupna promena društvene strukture, vrlo brzo će na reddoći uspostavljanje novih proncipa i u tzv. tercijalnim delatnostima u koje, između ostalih, spadaju kultura, i, u užem smislu - umetničko stvaralaštvo.Sasvim ukratkom, iznećemo pregled nekih principa po kojima se transformacija u toj oblasti mora sprovesti.Sasvim je jasno da će u svim društvenim delatnostima morati da se sprovede ozbiljna racionalizacija ne samo zbog očekivanog početnog smanjivanjabudžetskih sredstava za ove namene, koliko i zbog logičnog traženja novog modela finansiranja rada kulturnih ustanova i programa. Da bi se onaizvela mora se najpre, tamo gde to nije učinjeno, načiniti "horizontalna" i još više "vertikalna" povezanost srodnih institucija. Na primeru muzejskogalerijskogsistema to bi izgledalo približno ovako: najpre se prema postojećoj "horizontalnoj" podeli po principu "matičnosti" (za istoriju umetnostido ovog veka to je Narodni muzej, za umetnost XX veka Muzej savremene umetnosti, za primenjenu umetnost Muzej primenjene umetnosti, zaetnografsko nasleđe Etnografski muzej itd.) sa tim najznačajnijim nacionalnim institucijama koje se finasiraju iz republičkog budžeta izvrši"vertikalno" umrežavanje srodnih institucija prema vrsti delatnosti. To znači da bi, na primer, Muzej savremene umetnosti organizaciono,funkcionalno i programski povezao sve muzeje u Srbiji koji kolekcioniraju umetnost XX veka, njihovim radom stručno rukovodio i deo svoje ogromnekolekcije koje nije moguće izložiti u stalnoj postavci preneo na duži rok u lokalne muzeje. Time bi se značajno smanjio obim sredstava koja bi bilanamenjena otkupima i programskoj aktivnosti muzeja u unutrašnjosti a opštine koje su njihovi osnivači i finansijeri pokrivale bi samo fiksnematerijalne troškve (plate zaposlenima, račune zakupnina, telefona, struje itd.)Vrajinata ovog modela bila bi da se 50 % budžetskih sredstava prenese ovim institucijama a za drugu polovinu mogle bi na osnovu svojih programada konkurišu svi - od alternativnih do privatnih muzeja i galerija. Valorizaciju njihovih zahteva obavljao bi jedan stručni tim (koji bi se menjao svakegodine) pri republičnom Ministarstvu kulture (ili gradskim i opštinskim sekretarijatima za kulturu) sastavljen od kompetentnih, nezavisnih stručnjaka(onih koji nisu zaposleni u muzejima i galerijima) ali su istaknute javne ličnosti i članovi stručnih udruženja poput istoričara umetnosti, umetničkihkritičara, likovnih i primenjenih umetnika i sl.To podrazumeva da bi se moralo obezbediti da najpre mesta republičkog ministra za kulturu, te gradskih i opštinskih sekretara, zauzmu zaistanajpozvanije ličnosti koje su svojim dosadašnjim radom pokazale da nisu nužno samo partijski pripadnici sada vladajućeg DOS-a već da su uproteklom periodu ostale "neuprljane" bilo kakvim vezama sa prethodnim režimom niti moralnim ili ideološkim hipotekama prošlosti makar one bilesamo trenutna "lutanja u vrtovima mnogih cvetova". Ovi ministri i sekretari imenovali bi, potom, direktore kulturnih ustanova (ako nije mogućeodmah, u ovom prelaznom i privremenom periodu, onda obavezno kada se nova vlast stabilizuje) putem javnog konkursa sa obaveznimpredočavanjem programa koje bi oni sprovodili. Evaluaciju njihovih predloga obavljali bi isti savetodavni timovi koje smo ranije spomenuli, a oni bitakođe imenovali i članove upravnih odbora čiji bi rad na istom mestu bio kontrolisan, podložan kritici i podvrgnut neophodnim korekcijama. Ovimebi se učinila i potpuna transparentnost rada u oblasti uređenja odnosa u kulturi i umetnosti.Prednost da lokalne samouprave preko opštinskih i gradskih skupština finansiraju rad kulturnih ustanova najopipljivije bi se ogledala u tome da,budući da se zapravo iz njihovih budžeta plaćaju računi, izvršni odbori bi razumljivo našli načine da "pojeftine" njihov rad od smanjenja poreza iprimene najpogodnijeg tarifnog sistema za materijalne troškove do racionalizacije (objedinjavanja) rada pomoćnih službi koje ih opslužuju:administracije, tehničkih ekipa, obezbeđenja, trasnporta i dr.U tranziciji koja nas očekuje a koja će sigurno dovesti do toga da se i ustanove i institucije kulture nađu u uslovima "tržišnog privređivanja" kao jediniizlaz iz te, za kulturno i umetničko stvaralaštvo opasne pretnje da se okrenu prema kiču i šundu, adekvatan odgovor bio bi promenjen sistem privatnogulaganja u ovu oblast. Osnov novog odnosa privatnog biznisa prema kulturi leži u adaptaciji poreskog sistema. Naime, ako se ionako kultura i ostaletercijalne delatnosti finansiraju iz bužeta, u koji se između drugih slivaju porezi na ostvaren profit, moguće je formirati i modus direktnog ulaganja uove oblasti bez posredovanja budžeta. To znači da bi se zakonski omogućilo da se u neograničenom iznosu porez na ostvaren profit neposredno uložiou programsku delatnost, na primer, muzeja i galerija, a da bi se za taj iznos ili smanjila ili potpuno eliminisala obaveza poreskog obveznika premadržavi po ovoj fiskalnoj osnovi. U tom slučaju, iz budžeta bi se samo pokrivali njihovi materijalni i fiksni troškovi.Ovo je tek sasvim provizorna skica nekih principa na kojima bi morao da počiva budući institucionalni sistem u kulturi u periodu uspostavljanjadrugačijih političkih i društvenih odnosa nove Jugoslavije. Razrada, sa mnogim dopunama koje ovde nisu spomenute, tek predstoji. Programdemokratske opozicije Srbije, dakle, brzo mora dobiti i deo koji se neposredno odnosi na ovu, svakako među najvažnijim i najvitalnijim oblastimauređenja svake civilizovane zajednice. Otuda i naslov "strategija kulturnog razvoja" a ne, očekivani, "kulturna politika" jer ova oblast definitivno morada ostane izvan dnevno-političkih principa kakav je tokom proteklih deset godina redovno bio slučaj, a o rezultatima tog brutalnog mešanja - svedenoguglavnom na ocenu: štetočinstvo, dosada je bilo reči u mnogim prilikama. I drugo, kulturna politika bi trebala da proistekne iz uspostavljene kulturneprakse, a ne obratno: da se ona nametne kao nova politička norma koja se mora sprovoditi u tako osetljivim oblastima kakve se kultura ili umetničkostvaralaštvo.Ključne reči u ovom procesu ponovne izgradnje složenog sistema kulture jesu racionalizacija, tržišni principi u finansiranju, kategorizacija institucija,njihovo "horizontalno" i "vertikalno" povezivanje prema delatnostima, demetropolizacija (decentralizacija), regionalizacija kulturnih ustanova,transparentnost rada započeta od nivoa ministarstava i sekretarijata u čemu se vidi o njihova nova uloga u tranziciji i rekonstrukciji srpskog društvakoja je započela silovito ali ne i celovito.IIIPolitika je toliko štete načinila našoj kulturi tokom poslednjih pedeset godina, a kulminacija se odigrala u devedesetim, da je danas vrlo rizično zalagatise za koncept kulturne politike makar on bio i nov i drugačiji od dosadašnjeg - dakle, evropocentričan, demokratski, pluralistički, decentralizovan itd.Ukoliko se ipak krene u tom pravcu: definisanju nove kulturne politke, postoji ozbiljna opasnost da kultura kat-tad, a možda već i u samom začetku,ostane pod okriljem politike, posebno u uslovima opstanka ’partijske države’ što je prilično verovatno, a to podrazumeva da od nje i njenih potrebadirektno zavisi. Kako je politika u svakom savremenom društvu promenljiva, zašta se zasad deklarativno zalaže i demokratska vlast u Srbiji, lako se