slika politike - Jovan Despotović

Posle Julovske uzurpacije organizovanja proslave dočeka 2000. godine, poslednje u ovom veku imilenijimu (mada ona spisateljica dnevničkih pabiraka i ruski akademik uporno tvrdi kako njomezapočinje Treći milenijum, a njeni politički poltroni to elementarno neznanje nedostojno jednogprofesora univerziteta, poput papagaja ponavljaju i time dokazuju da im je osnovna i smišljenazadaća zapravo temeljno "zaglupljivanje" sopstvenog naroda) i to istovremeno na dva centralnagradska trga (a videli smo u kakav se neukus ona pretvorila - upravo prema tačnoj meri osećanja zavreme i mesto u kome oni jedini i "žive"), Skupština grada je odlučila da u ovom kritičnommomentu ne zateže političku situaciju, da zasad ne ulazi u "uličnu" konfrontaciju sa vladajućimrežimom na taj način da ona priredi doček pravoslavne Nove godine. U poslednjem trenutku izneobjašnjenih razloga, ovog za njih neumesnog posla koji im nikako nepripada (ali ga shvatamoisključivo kao nažalost neprikladan povod za još jedno javno manifestovanje idejnog programa)prihvatila se antirežimska studenstska organizacija "Otpor". Šta više, ta promena je i nerazumljiva,jer šta oni da dvadesetak i manje godina ("komjuterska generacija", "pripadnici internetcivilizacije")treba da imaju sa anahronizmom zvanim pravoslavna Nova godina. Da li je baš njimatrebala da zapadne ova "čast" i iz kojih razloga?Odgovora na ovo pitanje ima više. Prvi je da svakako dominira podela u "Otporu" na mnoge strujeiz najrazličitijih razloga: liderskih, surevnjivih, marketinških, posebno i ideoloških te političkih štoje naravno uzrokovalo da se aktuelno vođstvo "Otpora" odluči za organizovanje ovakve svečanost zajednu radikalnu, proevropsku studentsku organizaciju. Primećen je takođe i izostanak onih koji su izapočeli "otpor" u ovoj formi vrlo hrabro, agresivno i opasno po njih same reagovanje represijerežima (uz policijske progone i torture u prvom trenutku što su oni vrlo dobro osetili na vlastitojkoži).Pitanje je takođe i šta su oni u tim godina mogli za proteklih deset godina (dakle od vremena kadasu "progledali" u realni, spoljašnji svet) da vide od njega vide, da se uvere u njegove osobine iprednosti u odnosu na autarhična, zatvorena društva u kome sami žive i o kome nažalost jedinonešto znaju. Otežana putovanja u svet (zbog izolacije države čiji su stannovnici, vrlo otežanogdobijanja viza za putovanja, a da ne pominjemo i materijalne oskudice koje ih onemogućavaju dauopšte negde odu izvan zemlje) usmerilo ih je jedino na "virtuelni" izvor informacija i pogled uveliki svet posredstvom Interneta i e-meila, što je dakako samo pomoćno sredstvo za razumevanjetog sveta ali nikako i dovoljna zamena za neposredna iskustva direktnog suočavanja sa njim irealnim odnosima koji vladaju u civilizovanom delu čovečanstva.Najzad, šta su mnogi od njih mogli da nauče od profesora kakvi su Štambuk, R. Marković, M.Marković, Rosić, Teodosić, Marojević, Laban, Ivković i mnogih drugih sličnih njima koji im uglavu usađuju isključivo lojalnost prema vladajućem režimu kao jedinom uslovu za zadovoljavanjenjihovih ambicija, za profesionalno napredovanje (stipendije, akademski uspon) čak i zaegzistencijalni opstanak (dobijanje stanova, dobro plaćenih poslova ili državnih apanaža za onenajposlušnije).No, oni su ipak naslutili da nikako ne smeju da ponove neukus sa dve nedelje ranije organizovanogdočeka. Otuda su spretno načinili izbor "Heroja Otpora" pronalazeći ih (uz pomoć ankete međugrađanima) među pojedincima, institucijama i gradovima. Prema njihovom izboru najotpornijifakultet tokom 1999. godine bio je Filološki, najotporniji profesor (u velikoj konkurenciji) SrbijankaTurajlić, najotporniji novinar - utamničeni Nebojša Ristić, najotporniji pojedinac - utamničeniživopisac Bogoljub Arsenijević Maki, najotporniji grad - Leskovac, najotporniji mediji -ravnopravni dobitnici su 22 nezavisne redakcije iz beogradskih medija i onih u unutrašnjosti Srbije.Međutim, ispalo je sporno da li je najotporniji kulturni radnik tokom prošle godine bio baš VojaBrajović (čini se neopravdano i čak bez dovoljno ubedljivih argumenata jer je svakako baš u ovojgrupi bio značajan broj "otpornih" pojedinaca poput Ivana Čolovića, Borke Pavičević, VideOgnjenović, Mlađana Dinkića i mnogih drugih koji su pokazali kudikamo značajniju antirežimskuaktivnost). Posmrtno priznanje dobio je Slavko ]uruvija, a specijalne nagrade vladika Artemije iMomčilo Trajković kao i svi vojnici poslednjeg rata. Nagrade su bile bronzane statue stegnutepesnice što je dobro odabran vizuleni i simbolički znak ove "Otporove" akcije.U programu su nakon dodele nagrade učestvovali jedino bubnjari (i vokalna grupa) DragoljubaĐuričića, što je takođe bio izraz potpuno oprečnog razumevanja pobunjenih studenata vremena ukome žive za razliku od njihovih "pinkovskih" i "kulovskih" kolega iz Jula.Očigledno je da je potrebna (u politici pre svega) smena generacija ali svakako ne onima koji su seobrazovali kod pomenutih profesora, već intelektualno i moralno emancipovanih slobodnihakademskih građana koji će vrlo brzo preuzeti vođenje ove države. Zbog toga se nikako ne možemo