slika politike - Jovan Despotović

Do danas na neka pitanja javnosti još uvek nema odgovora: zbog čega Ministarstvo kultureRepublike Srbije, dok je u njemu bio M.Đukić, nije htelo da finansira rad Muzeja savremeneumetnosti na adekvatan i zakonski način? Zbog čega se nije odredilo prema postignutom dogovorusa prethodnim ministrima oko programskog rada Muzeja? Ako je namera bivšeg ministra Đukićabila zaista utemeljena, a to znači da su iza nje stajali ozbiljni razlozi da izvede smenu na čelu MSU,zbog čega to nije uradio za vreme trajanja mandata već u jednom interregnumu kada je legitimnostnjegove odluke mogla do bude dovedena u pitanje (a to je bilo vreme od nekoliko dana kada jeizvršena smena kabineta dva predsednika republičke Vlade – R. Božovića i N. Šainovića). Akopredhodni upravnik Muzeja Zoran Gavrić, prema kriterijumima ministra Đukića, nije odgovaraonjegovoj ideji o načinu rada ove kuće, zašto Gvarić nije razrešen dužnosti u vreme negovog mandatana legitimni način i u standardnoj proceduri?Jedino na čemu je Zoran Gavrić u trenutku smenjivanja insistirao bila je primopredaja dužnosti:dakle, predaja ovog trezora nacionalnog umetničkog blaga nije bila obavljena na pedviđen -zakonski način. Posledice ovakve beskrupulozne samovolje i domonstracije gole sile – pogubne su.Gavrić je na potpis više od sedam hiljada umetničkih predmeta od svog prethodnika na mestuupravnika Muzeja i naravno da je ovaj nacionalni trezor mogao da preda legitimnom naslednikujedino uz potpis. Zašto Ministarstvo kulture misli da se ova smena može izvršiti samo tupom voljomnekolicine udruženih kabadahija iz Ministarstva sa bljutavim, kič-patriotskim prenemaganjima? Zarje moguće da u bilo kojoj državi (a pogotovo onoj kojoj je naročito stalo da se o njoj misli kao opravnoj) na saopštenje dotadašnjeg upravnika ustanove od republičkog značaja novoimenovanom"generalnom direktoru" da on, još uvek aktuelni upavnik Muzeja, o tom postavljenju ne zna ništa,jer ni od koga nije obavešten na institucionalni način, dobija odgovor kojim mu se skreće pažnja "dase ne pravi lud" i da su vest o imenovanju novog "generalnog direktora" preneli svi mediji. O ovojzaista gruboj, primitivnoj uzurpaciji i beslovesnoj volji nekolicine neodgovornih iz Ministarstvatelefaksom su tada obavešteni predsednik Republike i predsednik Vlade republike Srbije.O posledicama ovakvog upada u vitalno tkivo srpske kulture govori još jedan podatak koji u celuovu ujdurmu unosi novo svetlo. Na prvom Stručnom veću kome je predsedavao 'generalni direktor,kustosima Muzeja je saopšteno da je njihov plan rada za 1993. godinu 'pao u vodu' i da od sada imada se radi po novom, dakako, onom koji naloži komesar nove srpske kulture, a on konkretno glasi:umesto retrospektivne izložbe veoma važnog srpskog slikara, kritičara, teoretičara umetnosti,profesora Beogradskog univerziteta čije je delo ostalo neistraženo zbog političkih razloga - jer je onnaime 1945. godine "pao pod mačem revolucije", dakle umesto izložbe Branka Popovića ima sepripremiti izložba najpoznatijeg komunističkog diktatora u likovnoj umetnosti - Đorđa AndrejevićaKuna. Ironijom subine, ovde se radi, da se podsetimo, upravo o glavnim ličnostima čiji su životipovezani i opisani u romanu "Lagum" Svetlane Velmar Janković. Znači, sa novom nacionalnom,reformisanom, renesansnom srpskom politikom stigli smo dotle da se ma mesto žrtve koja jebezrazložno zapostavljana pola veka, stavljaju lišnost i delo upravo njegovog dželata.Dakle, ako je nastup nove srpske kulture u MSU bio da se umesto rehabilitacije nepravedne žrtve,što bi se moglo očekivati, naprotiv afirmiše njegov dželat, odnosno da se potvrdi jedna suludakomunistička nepravda, kako objasniti organizovanje, i to u istoj vodećoj kući srpske kulture,izložbe - provokacije novog srpskog fašizma? Ili je to ipak saglasno jedno s drugim ako se ima uvidu nedavni javni poziv glavnog ideologa srpskog fašizma glavno ideologu najveće komunističkeorganizacije kod Srba, iz koga ispada da je jaz između (srpskih) komunista i fašista manji negoizmeđu ove dve grupacije i evropske demokratije i liberalizma. Biće zanimljivo da vidimo kakav ćeodgovor uslediti na ovu nenadanu simpatiju. Ako ga uopšte bude, moguće je i to da se nama istorijaponavlja u sve manjim vremenskim intervalima.Kada je 1932. godine u bastionu srpske građanske umetnosti - Paviljonu "Cvijeta Zuzorić" naKalemogdanu Mirko Kujačić na zid zakucao jednu radničku cokulu i "uramio" je pravim slikarskimokvirom, čime je taj rad proglasio svojom slikom, označen je nagli direktni uvod u onu vrstuslikarstva kod Srba koje će se nazvati socijalno angažovanim ili političkim. Sledeći ovu ideju klasnoangažovane umetnosti, posle 1945. godine nastao je čitav pokret - socijalistički realuizam - koji je unašim uslovima više važio kao politički nego kao slikarski pravac. Poslednjih tridesetak godinaumetnici su se povremeno vraćali političkom angažmanu u stvaralaštvu koje je režim smatraoideološki problematičnim: od apstraktne umetnosti i enformela do "Slikarstva surovosti" i"Slikarstva prizora" Miće Popovića. Početkom osamdesetih godina u krajnje zaoštrenim političkimuslovima na Kosmetu se začela progra,ski (nacionalno) orijentisana srpska umetnost u radovimanekolicine stvaralaca, ali osim Muzeja savremene umetnosti u to vreme nijedna institucija nijepoklanjala pažnju ovoj pojavi. Čak su i vodeća pera "srpske kulturne renesanse" devedesetih tada