slika politike - Jovan Despotović

(poput recimo pančevačke 'Galerija Nova' ili beogradskih 'Zvono' i 'Haos', a zanimljivo je primetitida se vlasnica potonje Borka Božović našla u Organizacionom odboru ali ne i na sajmu) pokazujezapravo kolika je današnja briga ove države za seriozno likovno stvaralaštvo. Ozbiljni galeristiočigledno nemaju interesa da plate zakup prostora (ma koliko da je on ovom prilikom dobromvoljom Beogradskog sajma snižen na najnižu tarifu) jer nema pravog tržišta umetninama, odnosnonema (dovoljno) kolekcionara zainteresovanih za pravu umetnosti pa im je neisplativo učestvovanjena ovakvim sajmovima. Prisutni su samo oni koji računaju na nedostatak ukusa, kulture iobrazovanja publike kojoj je najlakše prodavati estetski problematična dela. Totalna dominacijašunda, kiča i lažne umetnosti u društvu pa tako i na Art expu 97 (najgori deo trgovca i 'njihovihumetnika' ovde je prisutan potvrđujući uočeni proces socijalne kretenizacije), nažalost je slikaobjektivnog stanja.Ovakav porazan ishod nakaradne politike (i) u kulturi više puta je konstatovan. Pitanje je da li jesada moguće išta učiniti? Svi odgovori vode isključivo u jednom pravcu - prema definisanominteresu države u podršci ozbiljnog stvaralaštva, odnosno, da se ni pod kojim izgovorom ne prepusti'tržišnim' uslovima koji su naopako shvaćeni i primenjeni u opštem društvenom životu. Kulturnoemancipovane sredine poznaju regulacione mehanizme: zakonski okvir koji favorizuje umetnost iporeska politika koja eleminiše (ili makar maksimalno suzbija) pseudoumetnost. Zatim dolaze na redsistem opšteg i umetničkog obrazovanja, uticaji masmedija itd. - i finale, ovakvi sajmovi koji beležeučinke tih procesa.Danas u Beogradu radi 243 registrovanih galerija. Dve osnovne grupe čine - malobrojne, tzv.neprofitne državne galerije i još malobrojnije privatne (5-10) koje izlažu i pomažu isključivovrhunsku umetnost; s druge strane stoji ogroman broj onih (preko 200, a bezmalo to su sve privatnegalerije) koje nesmetano trguju umetničkim otrovom pozivajući se na tobožnju tržišnu konjukturu. Isve one imaju potpuno isti status u ovom društvu, što nije opravdano s obzirom na motive njihovihvlasnika gde se tačno mogu razaznati čisto trgovački od čisto umetničkih. Država, odnosno njenazakonska i poreska regulativa mora raspoznavati interese isključivog ulaganja u umetnost iaspiracije isključivog uzimanja od umetnosti. Tako kalibrisani aršini društvenih potrebakodifikovani neophodnim propisima, promenili bi sliku naše umetničke scene već za kratko vreme a'Art expo 98' izgledao bi drugačije - na njemu bi, za razliku od ovogodišnjeg, dominirala istinskaumetnost.Razumljivo je zašto je postojeći režim neodlučan oko ovog pitanja - kao i u svim drugimdnevnopolitičkim i strateškim pitanjima zapravo je bez stava jer su i sami njegovi vodećiprotagonisti: idejni kreatori i politički aktivisti beznadežno nekulturni, nedovoljno obrazovani,intelektualno neemancipovani, etički i estetički neartikulisani. Zasad je, s druge strane, nejasno zaštoje i opozicija pokazala iste simptome nedostatka kvaliteta, neodlučnost i bezidejnost tamo gde jepreuzela vlast. Nervoza koja je počela da se ispoljava u ranije relativno konsolidovanim redovimasimpatizera opozicije, među ozbiljnim umetnicima i uopšte kulturnim poslenicima, posledica jenepotrebnog taktiziranja, kompromisa (ne zna se tačno sa čime i zbog čega), odugovlačenja novevlasti u povlačenju neophodnih i urgentnih poteza. Sigurno je, takođe, da neće dugo potrajati ovaiznuđena i produžena tolerantnost.Vreme, 12. juli 1997.ULUS na prekretniciPolitizacija estetikeJoš jedan od mnogobrojnih sukoba unutar Udruženja likovnih umetnika Srbije u poslednje vremeodigrava se sve više pred očima javnosti. Gledajući 'istoriju' tih internih staleških trvenja zapaža senjihovo gotovo pravilno pojavljivanje svaki put sa formiranjem jedne nove izrazito velike i značajnegeneracije umetnika. Ovoj determinisanosti svakako da doprinosi i redovno zaoštravanje ideološkihpitanja koji stvaraju pogodan ambijent za odlučniju polarizaciju stavova (i) među likovnimstvaraocima.Aktuelna kriza u ULUS-u, prema pisanju 'Naše borbe', evidentirala je nekoliko otvorenihstrukovnih i statusnih problema likovnjaka. Ako ovom prilikom za čas otklonimo uzroke kojipočivaju na 'ličnim razlozima': mnogobrojne povrede Statuta i nepravilnosti u radu rukovodilacaUdruženja, netrpeljivost među članovima koja može ležati u principijelnim razlikama ali je znatnijapodela na dobre i aktivne te loše i neaktivne umetnike, nezdravoj potrebi da neki članovi večnorukovode Udruženjem itd, dolazimo do temeljnih nesporazuma koji se delimično vide kao