slika politike - Jovan Despotović

dolazi do zaključka da bi takva učestala promena i nadalje nanosila štetu kulturnom i umetničkom stvaralaštvu, sistemu u kome se ona nalazi, naravnoi samim akterima na toj sceni koji su profesionalno, ali i egzistencijalno od nje zavisni.Otvoreno govoreći, kako je Demokratska opozicija Srbije, a danas aktuelna demokratska vlast (zasad nužno) sačinjena od stranaka najrazličitijihpolitičkih orijentacija - od republikanskih do rojalističkih, od nacionalnih do građanskih, od socijaldemokratskih do demohrišćanskih itd, u bliskojbudućnosti kada se u nas stabilizuju političke prilike, treba očekivati njihovo osamostaljivanje. Na nekima od sledećih izbora, koji će svakako bitiodržani po istinski primerenim demokratskim standardima, videće se pravo političko raspoloženje stanovnika Srbije. Tada će neke stranke (ili manjegrupacije) iz sadašnje demokratske formacije dobiti mandat da realizuju svoj politički program. Na nekim drugim izborima, sasvim je izvesno,dolaziće do promena. A tada će kultura i umetnost opet biti u problemima (podrazumeva se da su programska načela različitih stranaka i u domenukulturih pitanja takođe različita) ukoliko se već sada ne uspostavi stabilna strategija njihovog razvoja bez opasnosti da se političke promene odraze i nakulturne prilike.Nažalost, već su registrovani i prvi negativni potezi nove vlasti (naravno da se ovom prilikom bavimo samo pitanjima iz najužeg kulturnog domena).Kao da se nastavlja stara praksa, za koju smo mislili da će biti napuštena, u jednoj od njenih najosetljivijih oblasti - kadrovskoj politici. (Primetno je daje baš ovde s razlogom upotrebljena sintagma za koju smo ranije istakli da je neprimerena kulturi.) Jer, nije ni moguće ni normalno da se i nadaljeministri, sekretari ili poverenici za kulturu postavnjaju zakulisno, izvan pogleda i uticaja, pre svega stručne kulturne i umetničke javnosti. Zaista bi bilozanimljivo čuti obrazloženje onih koji su tako odlučili u nekakvim tajnovitim, neformalnim telima, birokratskim ili familijarnim krugovima, okadrovskim rešenjima najodgovornijih činovnika u republici, gradu i opštinama. Koje su to bile, na primer, preporuke u njihovom radu da se upravo teličnosti postave na gotovo sva mesta na kojima će se donositi programske i kadrovske odluke sa najdirektnijim posledicama za kulturni i umetničkiinstitucionalni sistem? (Dakle, nimalo za našu temu nije zanimljivo kako se oni zovu, već šta su do sada uradili, i još više - šta nameravaju da urade! Asem da je "stanje u kulturnim ustanovama dobro te da nema potreba za kadrovskim promenama" kako je od prilike glasila zaprepašćujuća izjavajednog od njih neposredno po imenovanju, i to u trenutku kada se nalazimo pred ozbiljnom pobunom zaposlenih i najvećem broju kulturnih iumetničkih ustanova, do sada javnost nije obaveštena o njihovim planovima.)Ciljamo na sledeće: kako smo uvereni da se danas bez odlaganja mora razgovarati - i to otvoreno i transparentno, pred najširom porotom svih koji sudirektno zainteresovani za sva pitanja o daljem kulturnom razvoju ovog društva, odn. o redefinisanju strategije, principa, sistemskih (pravnih iekonomskih) instrumena za modelovanje ove oblasti, a prvi koraci su već učinjeni, recimo sa projektom G 17 + "Implementacija novih modelagradskih kulturnih politika", sa dokumentom "Program za Beograd" Demokratske stranke, sa savetovanjem "Kulturna politika i kulturna produkcija uSrbiji" u organizaciji Centra za savremenu umetnost i uz sve brojnije novinske napise sa ovim temama, nemoguće je nastaviti sa starom praksomneodgovornog odnosa prema javnosti i bez onih učesnika kojih se ovo direktno tiče. Mislimo bez odgovornosti i posledica za loše rezulate rada!Kada ministarstva i sekretarijati postanu isključivo državni instrumenti za servisiranje kulturnih i umetničkih potreba društva a ne mesta na kojima sedonose vitalne odluke za funkcionisanje tog sistema, tek tada se može očekivati da se neće na stari način voditi nova politika vlasti.Sada je upravo trenutak da se iz dosadašnje militarističke pređe u civilnu fazu izgradnje društva koja zahteva sasvim drugačija pravila ponašanja,obaveze i odgovornost. A to se može dogoditi samo sa onima koji nisu inficirani starim idejama bez obzira u kojim se strankama nalazili, tj. kakve suim dosadašnje zasluge.IVI u mirnijim vremenima od velikih političkih prevrata koji je u toku u SRJ, o kulturi i umetničkom stvaralaštvu premalo se poklanjalo pažnje. Ofinansijskim uslovima i da ne govorimo - uvek se štedelo tamo gde je ionako bilo najmanje ulaganja, pa je ispadalo da je u svim društvenim reformamakojih je u Titovoj epohi bilo podosta, kultura stalno zapadala u sve veće finansijske, konceptualne, pa i institucionalne teškoće. (Slikovito govoreći,materijalna korist koja bi na taj način bivala učinjena, istovetna je, recimo, onoj koju vozači skupih automobila sa najvećom potrošnjom goriva, da bi"uštedeli" na kućnom budžetu, prestanu da kupuju novine.) I za većinu tzv. kulturnih poslenika, to stanje postajalo je sve normalnije - pa se u jednomtrenutku, sa samoupravnim socijalizmom, pretvorilo čak u državotvorno pravilo jer su svi odjednom imali prava da o statusu kulture, računajući iestetičku vrednost stvaralaštva, ravnopravno odlučuju. Pa ne samo da su državni tužilac ili državna bezbednost procenivali vrednost umetničkih delaveć je i pomoćno osoblje kulturnih ustanova "odlučivalo" o svim najvažnijim pitanjima: od toga ko će im biti direktor i programske koncepcije,finansija, raspodela platna pa sve do najuže stručne i kadrovske politike itd.Naravno da je bilo i izuzetaka. Ali samo onda kada je tadašnjoj vladajućoj nomenklaturi, otelotvorenoj samo u jednoj ličnosti - jugoslovenskomMaršalu, isključivo iz spoljnopolitičkih razloga, tj. prestiža na koji je on imao otvorenih pretenzija, i to ne samo među nesvrstanim svetom već i ucivilizovanom delu podeljenog čovečanstva, kultura trebala da posluži kao potvrda uspešnosti "društvenog razvoja" njegovog režima. Afirmacijaunutrašnje politike bivala je na internacionalnom planu postizana i kulturnim "plasmanom" vodećih jugoslovenskih stvaralaca i specijalizovanihinstitucija iza kojih je samo u naročitim prilikama stajala država time otvoreno pokazujući interese.Tekuća decenija je u SRJ naglavačke prevrnula sve, pa i kakve-takve kulturne tekovine. Opšta državna i nacionalna propast, civilizacijski sunovrat,napokon i ratne drame, učinile su da nije postojao nikakav razlog da se temeljno urušavanje zautavi pred vratima kulturnih ustanova. Naprotiv, sva jeprilika da su one tokom kratkog vremena pretrpele najveća štetočinstva koja nisu bila samo izraz individualnih nesposobnosti novopostavljenihdirektora (koji kako smo videli u poslednje vreme više nisu mogu ni da izađu iz zemlje poput direktora Muzeja savremene umetnosti koji je vraćen sarumunske granice) već i više od toga, supstancijalnog položaja u koje su one jasnom i otvorenom voljom vladajuće nakazne crveno-crne koalicijegurnute gotovo izvan samog sistema da bi tamo, na krajnjim marginama, potpuno istrulile.Njihovo višegodišnje tavorenje u dosad najnepovoljnijim uslovima pokazuje jasne uzroke, a za ovu priliku navešćemo samo jedan, doduše izolovanouzimajući ovu oblast, ali svakako najvažniji: umesto što je resorni ministar Željko Simić počeo da se koristi zloglasnim Zakonom o štampi trebalo bida gleda šta mu rade podređeni "državni činovnici" - direktori ustanova od nacionalnog značaja za koje neposredno odgovara, umesto što sesamopromoviše kao pseudokritičar i "naučni radnik" morao bi da obiđe najugroženije iz opisa njegovog posla i pronađe način (koji nije uvekfinansijski) da im olakša rad, umesto da se meša u ono zašta zaista nije kompetentan (na primer, u programsku politiku Narodnog pozorišta čiji jeistovremeno direktor, a mogao bi na isti način biti i upravnik Muzeja savremene umetnosti ili Kulturno-umetničkog društva Lola) da pogleda kakvi suprogramski izveštaji naših vodećih kulturnih institucija za čiji je rad upravo on javno najodgovorniji i zapita ih našta je utrošeno ionako maloizdvojenog novca. (Odgovornost!? - pa koga je to obavezivalo ukoliko je bio u bilo kakvoj vezi sa režimskom koalicijom.) Mogao bi na primer,umesto što više liči na manekena nego na ministra, da Vidi Jocić, jednom od naših najboljih vajara koje imamo u ovom trenutku, da posle više meseciodgovori zašto i pored toga što je nosilac Sedmojulske nagrade ne prima odgovarajuću penziju već bukvalno živi na ivici egzistencije od pomoćiprijatelja.Iz bar nekako uređene bivše države u kojoj je bilo obezbeđeno, makar reprezentativno mesto kulture, stigli smo približno do nule - do statusakulturnog obdaništa koje opstojava samo zahvaljujući nečuvenoj volji i energiji, gotovo infantilnoj, nekolicine stvaralaca i kulturnih poslenika ialternativnih institucija (po novom - "pete kolone u kulturu" koja za razliku od vođa "istonoljubivog čovečanstva" dobija najveća međunarodnapriznanja upravo za vrhunsku kulturnu i umetničku produkciju kao nedavno Centar za kulturnu dekontaminaciju) koji se - gle čuda i na zaprepašćenjevladalaca, još uvek ne predaju. No, uzvraćeni udarac tako poniženih porazniji je po režim od bilo kakvog političkog uz prostog razloga - pa upravo oninajbolje znaju, jer su ih nažalost sva iskusili, koja su najbolnija mesta totalitarizma. Time su otvene neophodne pukotine za tekuće promene.Ilustracije radi, kada je prvi put bio izabran za predsednika Francuske Miteran je prvo pozvao kulturne poslenike i umetnike pa tek potom sindikate,razna udruženja i dr. Duga i prebogata tradicija francuske kulture naprosto je novoizabranom predsedniku jasno naznačila putokaz. A imali ikogadanas da kaže, bilo da je iz domaćih režimskih ili opozicionih redova, kako je ukupna Miteranova epoha bila neuspešna? Tom uspehu svakako da nijedoprinelo Langovo (ministar kulture u Miteranovoj vladi) kulturnjačko obdanište, zabavište niti šarlatanstvo koji su upravo nama danas svojstveni, većseriozno stavaralaštvo koje se u vrednosnom smislu ponovo nakon Drugog svetskog rata istinski izjednačilo, čak u nekim oblastima nametnulo i novestandarde, sa apsolutnom američkom dominacijom na svim poljima, pa i umetničkom. Odgovor kako je Francuska neprijateljska NATO-država odkoje Srbi nema šta da nauče taman je saglasan opštem i kolektivnom poremećaju osećanja za realnost koji se inicira sa samog vrha državne piramide.A i to je dokaz o civilizacijskom uzrastu na kome se na svom kraju našla Jugoslavija: epoha obdaništa naravno da nije svojstvena samo kulturi već inajširem političkom, ideološkom te socijalnom ambijentu. Kao da nam je predstojalo ponovno vezivanje pionirskih marama i polazak u prvi razred.Uostalom, zar i "oci nacije" nisu počeli da se učlanjuju u "Otpor" poput, recimo, Dobrice Ćosića.Odmah posle "Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima", prema važnosti za uređenje savremenog dela civilizovanog čovečanstva i civilnih državastoji "Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima" usvojen na zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 1966. godinekojima se zemlje potpisnice (među kojima je i Jugoslavija) obavezuju da u skladu sa Poveljom UN-a svojim državljanima obezbede nesmetanekonomski, socijalni i kulturni razvoj i da svakom omoguće pravo da "učestvuje u kulturnom životu" zajednice. Uz to i da "poštuju slobodu neophodnuza stvaralačku delatnost". Naravno da su te, za ovu priliku, sasvim šturo navedene odredbe, pretočene u jugoslovensko zakonodavstvo, pa bi bilo