slika politike - Jovan Despotović

Nemoguća kulturna misijaKrajem sedamdesetih godina politička situacija u socijalističkoj Jugoslaviji naglo je počela da sepogoršava. A njen kulminativni nivo dosegnut je neposredno nakon Titove smrti - i to na Kosovu iMetohiji jednom od brojnih i gotovo kontinuiranih pobuna etničkih Albanaca. No, kako njihovasecesionistička aktivnost nije mogla da se odvija sasvim otvoreno oni su, budući da su već tadapotpuno kontrolisali institucionalni politički, pa i ukupni život u ovoj pokrajini, pribegli manjevišeotvorenim pritiscima na sve malobrojniju - kosmetsku srpsku nacionalnu manjinu ne bi li potpunompopulacionom dominacijom ostvarili odavno postavljene državotvorne ciljeve. Izrazi tadašnje teške,svakodnevne egzistencijalne borbe za opstanak, odjednom su se pojavili u tamošnjem likovnomstvaralaštvu - pre svega u skulpturi akademika Svetomira Arsića Basare, kao znaci drame vremena.Ovo jedinstveno stvaralaštvo unelo je jednu novu i dotad nepoznatu živost u naš likovni život samnogim karakteristikama koje su ga izdvojile na aktuelnoj umetničkoj sceni najpre izazivajućisocijalno ignorisanje, a potom ideološku kritiku te kulturnu izolaciju.Dotad poznato kao visokomodernistički formalizam asocijativne i geometrijske apstrakcije sedmedecenije u savremenoj srpskoj skulpturi kojim je ona ušla u vodeće evropske i svetske plastičkepokrete epohe, delo Svetomira Arsića Basare tokom sedamdesetih godina postepeno se menjalo upravcu metaforičkog i simboličkog izraza. Ono ga je uvelo u krug jugoslovenskih autora kojima jeforma bila istovremeno i ishodište i cilj. Nesklon radikalnoj jezičkoj problematizaciji oblika, Basaraje u tom periodu tragao za onom vrstom oblika koji je prema njegovom shvatanju i senzibilitetuponajbolje objašnjavao način obnove modernizma u plastičkim umetnostima. Otuda je poneštočudno da ga Miodrag B. Protić u pregledu "Skulptura XX veka" (u ediciji "Umetnost na tluJugoslavije", zajedničko izdanje Beograda, Zagreba i Mostara 1982) nije uvrstio smatrajućiverovatno da je njegova forma suviše opšte i često mesto u tom stvaralaštvu, a svakako previđajućinjenu unutrašnju slutnju čime se izbegavalo remećene čistog estetičkog koncepta koji nije želeo dauvidi i očigledne etičke dimenzije. Uostalom, to je uobičajen kritički metod teoretičara"socijalističkog estetizma" kako ih je, pomalo ironično, nazvao Sveta Lukić praveći otvorenuparalelu sa socijalističkim realizmom, zapravo tvrdeći da je jedan (idejni) dogmatizam zamenjendrugim (bezidejnim). Basarin slučaj je zaobiđen i jer je govorio o neposrednoj budućnosti kojuProtić niti je mogao da nasluti, vidi niti da ga u tom trenutku vrhunca i potpunog trijumfasavremenosti razume. No, za srpsku vajarsku umetnost Basarino delo polako je postajalo znakomnadilazeći lokalne okvire (Sirinička župa podno Šar-planine) kojima je po poreklu pripadala, bilačvrsto ukorenjena i postala delom opšteg talasa koju su dočim drugi teoretičari primećivali, presvega Lazar Trifunović ili organizatori vajarskih simpozijuma na koje je pozivan, a među njimasvakako da su najpoznatiji oni u Moravanima (u Čehoslovakoj) ili Portorožu (Forma viva).Ali i u tim "formalističkim" delima postojao je začetak naracije koja je osamdesetih godina potpunoprevladala. Radovi poput "Feniksa" iz 1964, "Proleće koje je zaboravilo da cveta", 1965-69,"Pokušaj odcepljenja" 1967, već ukazuju na promenu raspoloženja: kao da je u najdubljim slojevimastvaralačke imaginacije Basara maglovito naslućivao bure koje su predstojale i koje će sedramatično pretvoriti u državno rastrojstvo, individualne i kolektivne drame devedesetih. Dobarprimer je "Proleće koje je zaboravilo da cveta" u kome se Basara još uvek živo seća strahota rata ukome je učestvovao kao šesnaestogodišnjak, ali i sve tragedije koje će u kasnijem vremenu, sada većkao zreo čovek, iznova preživljavati.Svetomir Arsić Basara potpuno je iznenadio javnost krajem 1984. kada je na svojoj prvojretrospektivnoj izložbi priređenoj u Umetničkom paviljonu "Cvijeta Zuzorić" u Beogradu pokazaonajnoviji ciklus sasvim promenjenih kreativnih shvatanja. Usred srpske nacionalne tragedije koja jenajavila korenite i dugoročne promene na jugoslovenskoj političkoj sceni (koje će nastupiti tekkrajem te decenije, naročito u poslednjoj dekadi veka sa događajima koju su tada začeti a konačnirezultati bili dosegnuti svojim logičnim epilogom: raspadom Jugoslavije i masovnim egzodusom trinjene najveće nacije) Basara je stvarao svoj famozni ciklus monumentalnih skulptura poput: "DedaLime", 1983, "Topovi Alekse Dačića", 1983, "Reminiscencije na Tanaska Rajića", "Apokalipsa",1984, itd. Stoga je on našao mesta praktično na poslednjoj opštejugoslovenskoj izložbi angažovaneumetnosti sa simptomatičnim naslovom "Umetnost za i protiv" koju je riječki istoričar umetnostiBerislav Valušek priredio u Banja Luci u praskozorje jugoslovenskog rata 1990. Tom prilikompriređen je i simpozijum teoretičara i kritičara od kojih su neki jasno pročitali te likovne najavepretstojeće opštejugoslovenske katastrofe."Veliki zaokret" koji je usledio u skulptorskoj poetici Svetomira Arsića Basare odigrao se nasamom prelazu dve decenije: 1979-1980. godine. On u tom, vrlo dramatičnom i neizvesnom