slika politike - Jovan Despotović

Bloody Balkan BaroqueOsnovna ideja nagrađenog performansa "Balkanski barok" leži u njegovom snažnom antiratnomprotestu, u estetičkom kriku umetnice zbog krvavog razaranja jedne respektabilne evropske države.Njegove implikacije sadržane su i utemeljene u samoj umetničkoj i životnoj biografiji MarineAbramović. Najkraće, rođena je u Beogradu 1946. godine. Završila Akademiju likovnih umetnosti uBeogradu u klasi Stojana ]elića 1972. i postdiplomske studije u Majstorskoj radionici KrsteHegedušića u Zagrebu 1974. Samostalno izlaže od 1964. godine. Dobitnik je nagrada "Danamladosti" 1973. i "Sedam sekretara SKOJ-a" 1974. Među mnogim radovima tzv. "telesne umetnosti"koje je tokom sedamdesetih godina izvela nalazi se i onaj pod nazivom "Događaj s vatrom". Uprostoru oko velike plamene petokrake ona je učinila jednu ritualnu, body-art radnju koja sesastojala od sečenja vlastite kose i noktiju na rukama i nogama. Lako je u njemu prepoznati nekolikeznačenjske ravni. Simbol petokrake je najjači. Zasnovan je na jedinoj ideologiji koja je u titoizmuistovremeno označavala i komunizam i tradiciju partizanskog rata i socijalističku revoluciju.Preplitanje njene životne i umetničke ideologije simboličkim jezikom je izraženo odstranjivanjemdelova tela. Individualni umetnički čin u osnovi jedne progresivne, levičarske idejnosti vizuelizovanje tim jednostavnim oblikovnim radnjama.Venecijanski performans Marine Abramović, kome bi ime moglo biti i "Bloody Balkan Baroque",zapravo daje finalnu sliku jugoslovenskog političkog pejsaža tokom poslednjih pedeset godina. Akoje ova priča sa tragičnim krajem započela levičarskim, komunističkim utopijama, njen završetak sezbio u najkrvavijoj mogućoj realnosti generiranoj kolopletom najrazličitih nacionalisocijalističkihludila. Njome su reciklirane traume rađanja i umiranja, ujedinjavanja i raspadanja, smisla ibesmisla... Ovaj i onako stravični balkanski vek izgleda da je morao zakonito da završi još jednimpirom masovnog ubijanja i razaranja još jednim - "baroknim" dankom u krvi.Magnetni triptihImali smo prilike da prethodnih godina gledamo i angažovane performanse beogradske grupe"Magnet" koja svoje političke poruke odašilje mnogo direktnije. Do sada su oni izveli dva ciklusa"javnih umetničkih radova": 1996. realizovali su "FaluSerbia", "Poslednja tajna večera","Otkrovenje", "Isterivanje đavola" i "Zlatna poluga", a 1997. "Rekvijem za Srbiju", "88 jaja za novuopozicionu vlast" i "Zaklani ste, naše saučešće".Iako postoji neposredna povezanost prošlogodišnjih akcija Magneta sa sadašnjim, ipak se kao jedanposeban fenomen izdvojio triptih izveden prošle godine. Promena od priželjkivane erekcije(uspravljanja) i penetracije (prodora u svet) postdejtonske Srbije ("FaluSerbija") do konačne istine("Rekvijem za Srbiju") ovog istorijskog trenutka ima smisao zaokruženja aktivnosti grupe Magnet.Zapaža se tačno lociranje generatora krize: vrhovna vlast, simbolični vrh kulturnih i umetničkihinstitucija (ideologija Memoranduma je iz veleumnih kabineta SANU izašla na ulicu i uzrokovalaaktuelnu crveno-crnu neman), i ukazivanje da je, a to je novost - nekada opozicija a danas novavlast, pokazala sindrom ni činjenja ni nečinjenja koji je izgleda zajednički onima koji vladaju uovakvoj vrsti režima. Promena sistema je upravo pravi cilj koji bi omogućio odstranjivanje tekućihdestruktivnih uzroka.Njihova upozorenja su direktna. A ako je potpuno izvesno da je stari režim i na znatno krupnijeproteste oguglao, nikako neće biti dobro ako i novoformiranu vlast u urbanim centrima budezahvatila ista neosetljivost i autizam. I nikako neće biti dobro ako za kulturu zaduženi u novoj vlastiovakve kulturne aktivnosti budu razumeli samo kao umetnički neobuzdan čin za jednokratnuupotrebu. Ono što su Marina Abramović i "Magnet" uradili upravo je javno, estetičko i etičkoskretanje pažnje na opštu zapuštenost i duhovnu pustoš devedestih koju smo nasledili iz propalogsamoupravnog eksperimenta ali sa katastrofalnim epilogom. A iza te propasti nastupila je aktuelnapustoš.Upoređivanjem ova dva istovremena fenomena u recentnoj jugoslovenskoj umetnosti zapaža sejedno zajedničko mesto: slaba i, što je najporaznije, čak i pogrešna aktivnost novih kulturnih vlasti.S jedne strane, detaljnije tumačenje sasvim izvesno bi identifikovalo postojanje jedne nemoguće,neobjavljene i neformalne crveno-crne koalicije sa svim karakteristikama nacionalsocijalizma (anajplastičniji dokaz su tzv. "Zemunski slučajevima" - od učestalih deložacija do nesankcionisanihrazbojništava vođe srpskih radikala), što postaje dominantnom slikom naše sadašnje politike. Sdruge, upravljanje osetljivim poslovima u kulturi moralo bi odmah i belodano pokazati definitivniotklon od zatečenog stanja. Zasad, sudeći bar prema primerima koji su pomenutu, nikakvih razlogaza promenu raspoloženja nema. Naprotiv!