slika politike - Jovan Despotović

sa vizuelnim stvaralaštvom u nas, baš sada, za kulturu uopšte, krajnje opasnom i restriktivnom, posvim pokazateljima, trenutku tranzicije. Naime, položaj vizuelnih umetnosti na neki neobjašnjivnačin svake godine se redovno pogoršava. O tome svedoče brojni podaci, a magični izgovori da sezapravo radi o ’tranzicionom procesu’ nimalo nisu ubedljivi, naprotiv, izgledaju krajnje naivni, daneupotrebimo teže ternime poput neznalaštva, ignorancije, necivilizovanosti, nekulture i tako dalje.Evo kratkog popisa tih opasnosti od tranzicije po aktuelnu umetnost.Savremeno stvaralaštvo danas se nalazi u izuzetno teškoj situaciji, ne samo materijalnoj već iu odnosu na brigu institucija i državnih organa koji treba da obezbede njegov nesmetan razvoj. Maledržavne stimulacije za vrhunsko stvaralaštvo, retki otkupi, teško rešavanje radnih mesta i ateljealikovnih stvaralaca, otežavanje donatorima i sponzorima da potpomognu umetnike – sve su to glavniproblemi koji zahtevaju što hitnije sistemsko rešavanje. Ključ je u poboljšanju stanja i položajatakozvanih nacionalnih institucija kulture koje zapadaju u sve veću krizu i neizvesnot opstanka.Što se tiče takvih državnih institucija, koje su nadležne i koje prate savremenu umetnost, izgodine u godinu njihov položaj i status po pravilu se pogoršavaju. Država svake godine izbudžetskih sredstava sve manje izdvaja novca za redovno održavanje a pogotovo za realizacijuprograma koji se najdirektnije tiču savremenog stvaralaštva. Neophodno je uspostaviti boljusaradnju izmedju ministarstava kulture i finansija, a to znači da Vlada mora kulturu staviti uprioritete, da bi se materijalni položaj u ovoj oblasti znatnije poboljšao. Dakle, međuresornousaglašavanje doživljava vidnu krizu.Kad je, pak, reč o privatnim galerijama i muzejima, država nema instrumente zaraspoznavanje programa koji se realizuju u stvarno umetničkim galerijama i onima koje nude ineguju kič, šund i drugo stvaralaštvo bez vrednosti a za samo komercijalne svrhe. Posao države je daprepozna istinske umetničke galerije (preko svojih stručnih komisija) i podrži njihove projekte nasledeće načine: maksimalno da pojeftini njihov rad u šta spada: zakup poslovnog prostora,štampanje publikacija, poštanski i PTT troškovi i drugi, čime bi se obezbedila dodatna sredstva kojabi te galerije same uložile u promociju savremenog stvaralaštva.Dobro postavljena i rešena poreska politika regulisala bi i ovaj segment delatnosti, smanjilaili posve eliminisala „crno tržište“ umetninama gde se bez ikakve kontrole slivaju u džepovepojedinih art-dilera velike sume novca.U krajnje problematična i tragično nerešena pitanja je i status umetnika. Valjalo bi zadržati iomogućiti da i dalje opstane institucija „slobodnog umetnika“. To omogućava zaista vrednimstvaraocima da delaju i žive od svog rada. Ni samo školovanje umetnika nije u boljoj situaciji. Što setiče kadrova na akademijama umetnosti u Srbiji, trebalo bi da poštuju već potpisane obaveze izBolonjske konvencije da profesori mogu biti (re)izabrani samo pod uslovom da su se sami potvrdilisamostalnim izložbama, teorijskim radovima ili drugim projektima.U ovaj set problema spada i rešavanje radnog prostora za likovne umetnike. Problemrešavanja radnog i stambenog prostora savremenih stvaralaca od najveće je važnosti i prioriteta.Kako je praktično iscrpljen fond ateljea kojima su umetnička udruženja raspolagala, neophodno jeosmisliti nove mehanizme koji će stvaraocima, koji su na početku svojih karijera, olakšati dobijanjeradnih prostora ili stanova. S jedne strane, onim umetnici koji mogu da svojim sredstvima izgradesvoje ateljee i stanove treba poreskom politikom omogućiti da se potpuno oslobode plaćanjagrađevinskog zemljišta, nabavke građevinskog materijala, da imaju olakšice u izvođenju radova idrugo. A za umetnike koji nemaju svojih sredstava, država preko komercijalnih banaka prioritetno inamenski treba da obezbedi dugoročne kredite koje bi umetnici vraćali ili novcem ili umetničkimradovima (ustupanjem svojih dela muzejima, galerijama, bankama i drugim organizacijama).Pored toga treba hitno rešiti da - već dugogodišnji korisnici radno-stambenih prostora i većumetnici u poodmaklim godimana, često veoma renomirani i sa velikim priznanjima koji dosad nisuotkupili svoje radno-stambene prostore, a nemaju nikakve druge stanove niti drugih šansi za nekostambeno rešenje – pod najpovoljnijim uslovima otkupe te prostore, s obzirom na to da su dugi nizgodina sami ulagali u njihovo održavanje i obnovu. Time se ne smanjuje fond ateljea, jer ti umetnicinemaju drugih stambenih prostora. Posebna komisija, sastavljena od članova udruženja i državnihorgana trebalo bi da proceni svaki slučaj zasebno i omogući najpovoljnije uslove za realizaciju togprograma otkupa i dodele stambeno-radnih prostora u vlasništvo samih umetnika.Po mogućstvu treba predvideti izgradnju radno-stambenih prostora u novoizgradjenimobjektima na poslednjem nivou ili potkrovlju, dodeliti ih umetnicima ili udruženjima koji bi svojimsredstvima završili neuredjen prostor (ili tačnije samo delimično izgradjen prostor) onako kakonjima odgovara za delatnost kojom se bave (različito za skulptorske, grafičke ili slikarske ateljee).Svaki investitor nekog novog stambenog zdanja mogao bi da se obaveže od strane opštine koja je