slika politike - Jovan Despotović

akademskoj, inteletualnoj i umetničkoj javnosti u srazmeri je spram uverenosti da je ovo moždazadnji tren da se nepoćutni koji protestuju ili pružaju otpor kazne i zastraše, da se makar naunutrašnjem političkom planu (dakle za domaću upotrebu) ispolji tobožnja rešenost da se postojećisvetionici - oni koji tako očigledno osvetljavaju buduće vreme i epohu novog veka i milenijuma,ugase ne bi li pao potpuni mrak u skladu sa pomračenjem aktuelnog totalitarizma. Osećaju oni vrlodobro da je, među svim ostalima iz tog časnog društva, i primer lične hrabrosti u pružanjuindividualnog otpora Miroslava Nuneta Popovića za njih bolan a za istomišljenike podsticajan.Efikasnost te borbe za novo društvo u Jugoslaviji nagoni ih na ovakve nerazumne poteze ma kolikoda su za njih kompromitujući.U čast progonjenog umetnika, neposredno pred početak rasprave na platou ispred Palate pravde uprisutvu novinara, ličnosti od javnog znača i druge publike koja je prisustvovala suđenju iskazujućitime građansku solidarnost i odsustvo straha od samooslobađanja, te predstavnika brojnih stranih idomaćih nevladinih organizacija koje prate stanje ljudskih prava u Jugoslaviji, Saša Stojanović jeizveo performans "Čovek". Stojanović je mladi stvaralac (Leskovac, 1968, slikar po umetničkomobrazovanju) koji je u poslednje vreme na svoj rad skrenuo pažnju javnosti u brojnim prilikama: uPrištini 1996, 1997. i 1998. godine ("Poslednji pokušaj lečenja zemlje"), Novom Sadu, Beogradu iNišu !997, Novom Sadu i Beogradu ("Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija"), Beogradu("Poslednji pokušaj lečenja zemlje" i "Umazane ruke brzo se peru") 1998. itd. pri čemu je dirao našaneuralgična ideološka mesta. Njegov najnoviji beogradski rad sastojao se od iscrtavanja kontureNuneta Popovića na hartijiu na kojoj je potom ispisao članove Univerzalne deklaracije o ljudskimpravima: "Niko ne sme biti proizvoljno uhapšen, pritvoren niti proteran" i "Svaki čovek ima pravoda slobodno učestvuje u kulturnom životu zajednice, da uživa u umetnosti i da učestvuje u naučnomnapretku i u dobrobiti koji otuda proističu. Svako ima pravo na zaštitu moralnih i materijalnihinteresa koji proističu od svakog naučnog, književnog ili umetničkog dela čiji je on tvorac."Objašnjavajući motive ovakvog nastupa Saša Stojanović je istakao sledeće: "Performans 'Čovek' jemoj nežni način protivljenja besmislenom sudskom procesu protiv Nuneta Popovića, kojim seočigledno ugrožavaju osnovna ljudska i stvaralačka prava. Svojim radom, ja se borim za promenuautoritarne svesti".Strah režima od promena očito je opravdan.Republika, br. 208-209, 1-31. mart 1999.Masovna terapeutska razbibrigaOd prvog dana inrtervencije NATO-a na Jugoslaviju beogradske kulturne institucije su se hrabro iopravdano opredelile da, poput londonskih pozorišta koja su nastavila da igraju tokom II sv. rata,budu otvorena dok traje agresija, da bioskopi rade, da se održavaju izložbe i koncerti itd. Jedino je uovom trenutku iskrsla delikatna dilema: da li su u ekstremnim uslovima kultura i umetnost zabava ineophodna, masovna terapeutska razbibriga ili upravo suprotno tome - specifično promišljanje itumačenje stvarnosti, te procesa koji su je tekvom prouzročili?Međutim, evidentna je bila i činjenica da kultura (mislimo zapravo na kulturne rubrike uelektroinskim i štampanim medijima) prve nestanu ustupajući mesta ionako skučenom prostorupotpuno posvećenom političkim, ideološkim i egzistencijalnim prvenstvima. Ali je, uz drugekrajnosti koje su zatekle kulturne institucije i njihove programe nažalost izvedeno anticivilizacijsko inesrećno lupanje izloga baš na kulturnim centrima zapnoevropskih zemalja u samom centruBeogradu koje stvara jednu potpuno kontradiktornu sliku sa onom koja se uz krajnje napore stvara usvaničnoj unutrašnjoj i spoljnoj politici države.No i neke domaće vodeće institucije kulture doživele se sličnu sudbinu. U Beogradu je fizičkiponajviše postradao Muzej savremene umetnosti (za koji se istine radi mora reći da svojevrsrnuunutrašnju "agresiju" trpi već više od šest godina) pa mu razbijanje stakala na fasadi tokomraketiranja Poslovnog centra Ušće gotovo dođe kao bukvalna slika stanja koja u njemu vlada od1993. godine. Kada se ovaj rat završi naravno da će na red doći i ozbiljna rasprava o tome zašto jeovaj muzej ostao do poslednjeg trenutka nezaštićen, odnosno zašto čak i danas nisu u njemuučinjena neka od obaveznih mera zaštite umetničkih dela od najvećeg nacionalnog značaja - onakoja su druge ustanove poput Narodnog muzeja pravovremeno i adekvatno preduzele.Slična nesnalažanje mogla su da se zapaze u i delu beogradskog galerijskog sistema koji se takođedvostruko programski odredio prema aktuelnoj situaciji. Neke galerije su nastavile sa uobičajenom