slika politike - Jovan Despotović

dvesta godina vrlo intenzivno, posebno tokvom velikih svetskih ratova. Ranije se ovaj problem nijeni evidentirao kao kulturološki problem jer nisu postojale organizovane službe zaštite kulturnebaštine. U naše specifičnosti spadaju i dramatični događaji tokom poslednjih petnaest godina, ali ineki raniji, doduše pojedinačni primeri. A zapravo postoje četiri nivoa ili četiri oblasti koje direktnoodređuju okvire i načine zaštite kulturne baštine. Ni jedna od njih nije zaokružena, zasada, kaoposeban sistem i nisu potpuno definisani instrumenti kojima se oni mogu sprovoditi.Tu spada, najpre, normativna oblast, a zakon koji je u upotrebi još od 1994. godine davno jeprevaziđen, i mi ga moramo uskladiti sa savremenom legislativom - propisima, preporukama,standardima evropske zaštite u ovoj oblasti. Prethodna administacija pokušala je 2001. godineupravo ti da uradi, ali to je ostao nedovršen posao. Nedostajala je još ta četvrta godina mandata da bise i to završilo. On postoji kao radni materijal i ako bude trebalo, i ovom sadašnjem skupštinskomsazivu, on će biti prezentiran javnosti. U slučaju da sadašnja aktuelna administracija ponudi svojpredlog zakona o zaštiti kulturnih dobara, onaj koji je nešto malo izmenjen u odnosu na zakon iz1994. godine, a daleko je od onih propisa i standarda koje mi moramo da unesemo u zakonskuregulativu biće neophodno u javnoj ili skupštinskoj raspravi da se dođe do neophodnih rešenja. Iostali domaći zakoni su potpuno neprimenljivi u ovoj situraciji, a dobra ilustracija o tome su dvaprimera. Jedan je nemogućnost da pomoću naših zakona štitimo kulturna dobra na Kosovu iMetohiji, i, posebno na teritorijama drugih država, da pomenem samo problem obnove manastiraHilandara gde grčka služba zaštite primenjujući najstrožije evropske propise onemogućava našustručnu službu da se tamo efikasnije angažuje.Drugi nivo, ili instrument vođenja državne politike u ovoj oblasti je finansijski. To se odnosina opšti tretman kulture u ovom društvu, a ne samo na zaštitu kulturne baštine. Kao vrlo značajansegmet u oblasti kulture, zaštita kulturne baštine zahvata veliki deo javnih finansija. Poreskiobveznici, oni koji pune budžet odakle se dalje finansira zaštita kulturne baštine, nisu dovoljnosvesni toga, a zaštitari nisu uradili dovoljno, uz pomoć medija, na osveščivanju onih koji treba dakroz poreze ili donacije ili na druge načine pomognu obnovu ugrožene kultrune baštine koja tonekao brod u nevremenu. I ne samo kada je u pitanju ugrožena kulturna baština, praktično, na crkvamai manastirima koji nisu ni na koji način ugroženi mora se stalno nešto raditi, to je u stalnom procesukonzervacije, restauracije, obnove kao sanciji dejstva 'zuba vremena'.Treći nivo je organizacioni. Mi imamo veliku mrežu institucija koje se bave zaštitomkulturne baštine. O nepokretnim kultrurnim dobrima (arheološki lokaliteti, arhitektura) brinu sezavodi za zaštitu kulturnih dobara. Republički je odgovoran za tzv. prvu kategoriju, za najznačajnijespomenike. (Postoje i drugi veliki sistemi – muzejski, arhivski i bibliotečki koji čuvaju pokretna inematerijalna kulturna dobra o kojima ćemo govoroti nekom drugom prilikom.) Takođe postoje,gradski, opštinski međopštinski, regionalni, pokrajinski zavodi koji se, u užem teritorijalnom smislu,bave onim objektima iz druge i treće kategorije značaja koji se nalaze na njihovoj teritoriji. Mreža jevrlo velika i ima preko 30 zavoda, muzeja i drugih institucija koje brinu o nepokretnim kuluturnimdobrima. Prethodna administracija je pokušala da tu uvede red što je naišlo na ogroman otpor presvega stručne javnosti, konzervatora i samih zavoda za zaštitu usled početnog nerazumevanjanamera državne uprave u ovoj oblasti, ali i opšte tranzicione politike koja se odnosila i na oblastkulture. I dan danas se čuje prigovor da je ondašnja administracija 'uništila' tu mrežu zaštite i to je, usada promenjenim uslovima od 2004. godine, dovelo do nesagledivih posledica. Mi mislimo da tonije tako, da je to bila evidentna nespremnost da se na novi način efikasniji, moderniji ovi zavodiorganizuju i da počnu da rade bolje, efikasnije i ekonomičnije, te da dobiju druge izvore fininsiranje,a ne samo da budu na budžetu Republike Srbije.Četvrti nivo je naravno kadrovski. Poslednjih petnaest godina stručnjaci u ovoj oblasti retkosu mogli da idu u inostranstvo i da svoja znanja dopunjavaju modernim, savremenijim načinimazaštite od novih načina prezentacije do digitalizacije dokumentacije i registara. Danas radi jednagrupa istraživača na matematičkom fakultetu koja formira poseban program digitalizacije zaštite ukulturi koji je javno promovisna i koji izgleda fenomenalno mereno svnim parametrima ali koji jeskup za današnje prilike. Država je pokušala pri resornom ministarstvu kulture da isfinansira ovajprogram, ali nije uspela jer je od tolikog značaja da se moraju uključiti i druga ministartsva – poputobrazovanja i nauke, ali se sada opet radi na tome i možda će ovaj koncept jednog dana uspeti dabude ostvaren.Postoji mogućnost da i muzeji rade na zaštiti nepokretnih kulturnih dobara. Izvanredni suprimeri šta muzeji u Prepolju i Priboju rade na manastirima srednjeg polimlja u Mileševskoj eparhiji.Moguće je tu rigidnu podelu: zavodi usmereni isključivo ka zaštiti nepokretnih kulturnih dobara amuzeji pokretnim, ublažti i zakonskom regulativom time omogućiti intenzivniju saradnju. A to