slika politike - Jovan Despotović

egzistenciju. I to ne samo u izdavaštvu već i u drugim, posebno neprofitnim sektorimaumetničkog i kulturnog stvaralaštva. Nije reč samo o oslobađanju od poreza na promet, očemu se najčešće govori, već i povećavanju poreskih olakšica za kulturne donacije i druguvrstu pomoći, ili ulaganja u kulturne sisteme. Očigledno je da budžetska sredstva nisudovoljna da sse zadovolje sve potrebe te je otuda neophodno iznaći i druge, stalne finansijskeizvore namenjene kulturi.4. Januara meseca 2001. godine procenat za kulturu iznosio je 0,3 odsto republičkog budžeta.Prema državnom proračunu u 2004. godini, da je on izglasan, kultura bi dobila više od jedanodsto što je četiri puta više. Dakle, za tri godine, država Srbija je, uz sve ekonomske ipolitičke nedaće koje su je ophrvale, našla način da učetvorostruči sredstva namenjenakulturi. Taj trend se očekuje i ubuduće i sa posebnom pažnjom pratimo dalja zbivanja uoblastima finansiranja naše kulture.NIN, 12. februar 2004. (odgovori na anketu)Odbrana napadnute umetnostiPolazeći od konstatacije, zapravo načela preuzetog od Đulija Karla Argana po kome je i on sam,samo ’stari kritičar koji deluje u skladu sa ideologijom svoje mladosti’, Ješa Denegrije je u knjizipod naslovom ’Opstanak umetnosti u vremenu krize’ sabrao tekstove, najvećim delom većobjavljene, koji su se bavili onom vrstom umetničkog stvaralaštva tokom poslednje decenije prošlogveka koje je na začudan način ostala sačuvana od pogubnog pritiska tada važeće politike, ideologijei estetike, ali i institucionalne i vaninstitucionalne arbitraže oko usijanog pitanja: koja je to umetnostkoja je isključivo po apologetskim svojstvima bila značajna za to vreme, odnosno, kakva je to bilaumetnost koja je o tom vremenu ili svedočila na kritički način, ili, pak, energično demonstriralaistinske formalne i koncepcijske ciljeve. Bilo, s jedne strane, svedokom ili, s druge strane, otvorenau smislu da su njeni motivi mogli biti pročitani i shvaćeni i izvan granica teritorije na kojoj jenastajala umetnost o kojoj je reč u knjizi ’Opstanak umetnosti u vremenu krize’, bez ikakve rezerveveć sada možemo zaključiti da je bila i ostala jedinim pozitivnim znakom vremena. Snažan oboltvrdnjama koje se u ovoj knjizi mogu pronaći, dala je Denegrijeva ideologija kritičara definitivnoformiranog sedamdesetih godina, dakle u vremenu stasavanja jedne borbene, konceptualneumetnosti koja je snažno branila principe slobodnog stvaralaštva, slobodnog od svake, sem striktnoumetničke ideologije.Političke ideologije beznađa, destrukcije, autističnosti, nacionalizma i ekspanzionizma, učinile susve da se ukupno društveno biće postepeno, ali sigurno uništi, pa prema tome ni takozvananezvanična i nepriznata umetnost tog vremena nije ostala pošteđena istih nasilničkih nastojanjadržave i njenih institucija, te medija koji su nepogrešivo forsirali samo zvaničnu i, za oligarhe,prihvatljivu umetnost. To uništavanje umetnosti i njenih najvažnijih institucija bilo je sistematično, anajbolje se moglo videti na primeru upropašćavanja Muzeja savremene umetnosti. Malobrojni ostacisačuvane, opstale umetnosti mogli su se pratiti samo u nekim zaklonjenim ’rezervatima’ koji su sesnažno odupirali režimskim udarima poput Centra za kulturnu dekontaminaciju, Centra zasavremenu umetnost, Rex-a, Remonta, dve male privatne galerije ’Haos’ i ’Zvono’ u Beogradu,zatim Konkordije u Vršcu, Galeriji 'Olga Petrov' u Pančevu, 'Zlatnom oku' u Novom Sadu, Galeriji'Nadežda Petrović' u Čačku – i, gotovo da je to sve.Držeći se striktno jezičkih problema umetnosti i njene produkcije tog vremena redovno jezanemarivan (mas)kulturni, populistički, tržišni, socijalni, ideološki i politički kontekst koji jeupravo tu umetnost ugrožavao. A, s druge strane, snažno podsticao svim institucijalnimmehanizmima i državnim stredstvima onu vrstu stvaralaštva koja čak nije imala nimalo samosvestio vlastitim nedostacima. Nova Denegrijeva knjiga pokazala je na mnogim primerima kako jepraktično taj aparat prikriveno, ali ponekad, doduše vrlo retko, neskriveno represivno i razornodelovao.Podsećanja radi, na ovom mestu ćemo pomenuti i jednu raniju knjigu Ješe Denegrija,’Devedesete: teme srpske umetnosti’ (u izdanju novosadskih Svetova iz 1999. godine) koja jevremenski i tematski prethodnik sadašnjoj. U njoj autor tačno definiše karakter našeg stvaralaštva tedecenije kao, ’umetnosti u zatvorenom društvu u uslovima kulturne globalozacije’, kako je o njojpostavljena osnovna teza, oblast delovanja i područje razmatranja. Navodeći tada promotivne