slika politike - Jovan Despotović

Republika, br. 181, 1-15. februar 1998.Republika, br. 189, 16-31. maj 1998.Coraxov paradoxČemu služi karikatura u ovom, od svega ponajmanje šaljivom vremenu? Jedan danas izuzetnoprisutan javni fenomen sa potpisom Corax navodi na razmišljanje o ciljevima novinske karikature akoja ima izrazito masovno dejstvo s obzirom na tiražnost štampe u kojoj se pojavljuje.Među bardovima srpske karikature od Bete Vukanović i Pjera Križanića, koji stoje na početkublistavog niza autora u ovom veku, do Kušanića ili Klasa, Predrag Koraksić Corax, čiji su radovitema dana naročito među onima kojima nipošto nije do smeha ili kakve zabave, nalazi se naistaknutom mestu mereći opštim efektom.Coraxove karikature ne podstiču isključivo na smeh - one su ubitačni politički i društveni komentarisa poraznim učinkom pre svega po njihove glavne junake. Posle njih, lako je naslutiti, u sličnitragikomični položaj zapadnu i obožavatelji Coraxovih karikatura. Jer, kada se iz njih uklonepoznate ličnosti, paradoksalno, ostane odraz, kao u kakvom nemogućem ogledalu, ojađenog iposunovraćenog naroda, neveselog, očajnog, sa nekim poražavajućim saznanjem o vlastitombeznađu i nemoći da stvarno utiče na svoju sudbinu.Ovaj bumerang efekat koji iz Coraxovih karikatura nemilosrdno udara po čitaocima novina, sigurnoje njegova smišljena namera da pokrene umrtvljenu volju za promenama, odn. za povraćanjem izsvekolikih zabluda u kojima se predugo živelo. Funkcija, ili može biti cilj Coraxovih karikatura je,dakle, buđenje narodne energije i aktiviranje otpora onih koji su još uvek u nekoj vezi sa stvarnošću,sa normalnim i moralnim.Učinke vladalaca koje je on isticao u najraznovrsnijim prilikama ružnoće i nezavidnosti položaja ukome se nalaze, godinama nemilosrdno svedočeći o njihovoj ideološkoj i političkoj izolovanosti,autističnosti, odvojenosti od spoljnjeg sveta realnosti u kome žive njihovi podanici pretvarao je ukarikaturalni neprekidni strip kao stvarni odraz našeg života. U tim karikaturama bilo je mesta i zadruge istaknute članove familije uhvaćenih takođe u onim radnjama koje su prema prihvaćenommnjenju izašle na opšte-nacionalno ili državno štetočinstvo. Viđenije ličnosti koje su s punimrazlogom našle mesta na Coraxovim karikaturama kao da su same sebe proizvele u taj za njihkrajnje nepovoljan status, a u ovim karikaturama one i njihova dela dobili su samo još jedno javno"priznanje".U širem tematskom dijapazonu može se pratiti Coraxovo interesovanje za opšte i javne poslove kojise tu oko nas i sa nama obavljaju - uglavnom na štetu ogromnog dela populacije. Sem njegovihomiljenih likova koje on danas već sasvim rutinski crta, ovde je u poslednje vreme našla mesto imnogo šira lepeza političara i drugih javnih ličnosti koje se politikom bave na različite načine ili izranih pobuda. I tu se ponajbolje može zapaziti Coraxova neumoljivost u pronalaženju inepotkupljivost u izražavanju bitnih crta - dakako (pre)naglašenih upravo toliko koliko karikatura izahteva, tako da te osobine koje on vidi postaju glavne (ako ne i jedine) u identifikovanju izgleda ikaraktera vođa i podanika. Te osobine nadalje postaju opšte karakteristike i samog režima kojiCoraxovi likovi personifikuju - i zbog toga vrednost njegovih crteža-komenatara prerastapojedinačni slučaj jednog dela pa posledično tome postaju trajna slika vremena. I kada se sve ovojednog dana završi, likovi sa Coraxovih karikatura, upravo takvi, neminovno će ostati u narodnomsećanju kao prizori nekadašnjeg (našeg) sveta i vremena. Po toj veštini Corax je na ovim prostorimabez premca.Smeh je, u većini slučajeva znak jednog složenog i nemirnog duševnog stanja, a kada dolazi odkomičnog, on još nosi u sebi i sumnjive elemente griže i mučenja stoji u sedamdeset pet godina starojrecenziji jedne izložbe karikatura. Sasvim je tako i u današnjem slučaju - svedočanstava PredragaKoraksića o ovdašnjoj realnosti i junacima koje su je upravo takvom učinile, ne ostavljaju nam ništadrugo do grižnju i mučenje vlastitih savesti. A nije li to bio i krajnji cilj, gotovo kazna Coraxovogparadoxa: nisu kod njega u pitanju karikature političara - oni su ovde samo uzgredne žrtve - natapetu njegove kritike zapravo smo mi sami, naši mentaliteti i karakteri (koje uglavnom nemamo) izkojih i proizlaze povodi i razlozi ovakvom stanju i ovakvim delima.A ovaj povratni efekat jedna je od najtrajnijih karakteristika umetničke aktivnosti, sudbine izaostavštine Miće Popovića koji se mogu uzeti kao pouzdan putokaz i obavezujuća norma uvrednovanju aktuelnog stvaralaštva ovakvog vremena.