slika politike - Jovan Despotović

Nacionalnu umetničku akademiju u Sofiji, a Dimova (1974) Istoriju umetnosti i kritiku na istojškoli. Serijom fotografija velikog formata ovaj par u nizu radnji, fingiranih položaja, međusobnihaktivnosti ukazuje na njihove "odnose muža i žene, umetnika i kustosa, kombinacija koja bi moglabiti savršena, ali..." Prisećamo se jednog sličnog, ali mnogo žešćeg u realizaciji i porukama radajednog isto tako našeg umetničkog i životnog para: Raše Todosijevića i Marinele Koželj podnazivom "Was ist Kunst" iz sedamdesetih godina u kome umetnik šamara kritičara i istoričaraumetnost neprestano mu postavljajući to pitanje. Bugarski par se, potpuno u stilu i duhu devedesetih"kameleonski" i ironično prilagodio zatečenoj, zapravo, jedino mogućoj situaciji:"Snimali smo u stanu mojih roditelja. (Koji po klasičnim slikama i nameštaju verovatno pripadajugrađanskoj klasi koja je uspela da preživi realsocilaizam - prim. J.D.) Igrali smo se kao da smoodrasli, mada nam u stvari nije potrebno da budemo takvi. Nije tajna da živimo o njihovom trošku ida oni finansiraju moj celokupni profesionalni poduhvat, uključujući i ovu izložbu. Žalosno je, ali jeu isto vreme i prijatno, ako se distanciramo od nekih pojava griže savesti. To mi pruža stvaralačkuslobodu, koje se ne mogu odreći. Ne bih želeo da započnem od nule da bih umirio svoju savest" -potpuno transparentno svedoči Mudov.Strategija recentne umetnosti i ide tim putem svakog oblika koristi koje mu mogu, najčešćenepovoljni, socijalni odnosi te profesionalni i privatni položaj u društvu pružiti. To je upravo i tačnaslika koju "Remont" želi da formira kao "nultu tačku" od koje započinje aktivnost sa ciljem da je uzvelike napore i umešnost prevaziđe.Art of realityDa li društvo bez ideologije obavezno stvara i umetnost bez ideologije, danas nije samo retoričkopitanje već bi odgovor na njega zadro vrlo duboko u estetičko stanje vremena? Pri tome se ne mislisamo na politički angažovanu, upravo kritičku umetnost koja stoji u opoziciji (svakoj) ideologiji izvaničnom političkom diskursu, već više na onu koja ide "paralelno" sa njom - uz naravno dovoljnuestetičku i etičku distanci koja ne dozvoljava njihovo banalno niti potpuno poistovećivanje.Mladi istoričar umetnosti Milosav Pješćić pronašao je u primerima radova šestoro umetnikaokupljenih u dve grupe (Hype i Hard soc. kojoj pripada i njihov kritičar) upravo takve primere: onekoji su po svom nadasve totalitarnom konceptu saglasni idejnim zadatostima vremena, ali i tu sezavršavaju sve moguće sličnosti. (Da nije tako, ovi umetnici bi sasvim izvesno ali i na neki čudannačin mogli postati pravi kreativni zatupnici vladajuće politike, ali oni to dakako i na sreću nisu izmnogobrojnih razloga.) U čisto likovnom smislu oni se direktno izrazavaju ikonama masmedijskekulture, poput stripa: Srđan Đile Marković, pop-arta: Vladimir Markovski, reklamnih bilborda:Vladislav Šćepanović, ili nešto starijih poetika bad-arta: Borislav Nanović i Igor Marsenić, te artbruta:Nikola Božović. Dakle u pitanju su autori koji apsolutno vladaju relevantnim slikarskimmedijem i koji su potpuno upoznati sa zbivanjima nastalim tokom protekle dve decenije, uz naravnoi uobičajene "citatne" dodatke iz bliže i udaljenije povesti medija likovne umetnosti koji im služe zasemantičke "montaže" koje percepciju posmatrača vode u raličitim pravcima.Jedna nezmisliva situacija koja bi proistekla iz stvarne potrebe da se, ma kakva da je, vladajućaideologija istinski opredeli za onu pravu umetnost koja će govoriti njenim jezikom i koja ćevizuelizovati njene artikulisane političke ciljeve, svakako da bi se obraćala upravo ovakvimautorima. No, naravno kako to nije niti može biti slučaj, ovi umetnici se nalaze na krajnjimmarginama stvaralačkih zbivanja, čak u njenom andergraund području. Kritika, zvanične umetničkeinstitucije, mediji, pardoksalno su takođe najmanje zainteresovani za ovu vrstu produkcije, štotakođe tačno dokumentuje realno stanje u domaćem stvaralaštvu ovog trenutka. A ta javnatransmisija između umetnika i umetnosti, s jedne strane i politike i vlasti s druge, ipak je uorganizovanim društvima odlučujuća da pažnju faktorima praktičnog političkog odlučivanja usmerika umetničkom stvaralaštvu koje bi ga na najefektniji način afirmisalo i propagiralo.Nimalo nije čudno da ta veza nije uspostavljena iz jednostavnog razloga - naša oficijelna političkamisao i praksa kreću se u sasvim drugom pravcu od prirodnog i očekivanog. No, cinično bi semoglo reći da je to možda i prava sreća za ove umetnike i ovu umetnost: uprskos svemu, ona će uzsve prepreke ostati više nego jednim pukim podatkom o vremenu u kome je nastala.Republika, br. 238-239, 1-30. jun 2000, Treći program Radio-Beograda,, 2. jun 2000.Bauk makizma kruži Srbijom