slika politike - Jovan Despotović

Priština bi, bez narušavanja interesa Beograda, mogla biti samostalno zastupljena i u svimposebnim organizacijama Ujedinjenih nacija (a samo bi je tu reprezentovala ona administracija kojojse poveri obaveza ’nadgledanja’), poput FAO-a (za unapređenje i pomoć u poljoprivredi i hrani),WHO-a (zdravstvo), UNESCO-a (prosveta, nauka, kultura), UNICEF-a (briga o deci), itd.,praktično u svim onim oblastima njenog veoma razgranatog sistema u kojima Priština vidi svojeinterese za zadovoljavanje potreba stanovništva.Naravno, neophodna će biti i dalja razrada odnosa regionalnih, lokalnih i opštinskih vlasti sacentralnom koja se bude posle izbora konstituisala u Prištini, posebno onih opština koje sunacionalno homogene – pod uslovom da se jedan ovakav održivi koncept uopšte dogovori izmeđuBeograda i Prištine. Nažalost, do sada je inicijativu imala Priština, na Beogradu je da se nametne kaoozbiljan i promišljen predlagač jednog potpuno novog koncepta u rešavanju ovog problema koji ćeuzeti u obzir zaista upotrebljive, i svetu razumljive, primere usklađivanja odnosa sa Prištinom.Ako bismo bliže pogledali potencijalne mogućnosti međusobnih relacija, primer sainstitucijama kulture mogao bi poslužiti kao korisna ilustracija. Za obnovu u različitom stepenudevastirane kulturne baštine i Beogradu i Prištini su potrebni stručnjaci, sredstva i projektnadokumentacija koja se u najvećem broju nalazi u kosovskim Institutima zaštite. Dakle, taj dugotrajnii skupi posao moraju raditi, kao zajednički projekat, srpske i kosovske specijalizovane ustanove, sabrojnim stručnjacima koji su u njima zaposleni, ali i međunarodno priznati eksperti. Muzejskezbirke, arhivska građa i knjižni fondovi koji se čuvaju u muzejima, arhivama i bibliotekama morajuse obnoviti (u slučaju da su uništeni) i vratiti u matične institucije (ako su sačuvani) jer je to standardkoji je propisan ne samo evropskim, već i domaćim zakonodavstvom. Nije dozvoljeno’rasparčavanje zbirke, kolekcije i fondova kulturnih dobara’ stoji u važećem Zakonu o kulturnimdobrima Republike Srbije, a ova odredba moraće biti uneta i u budući zakon kada se budepripremao. Svakako da bi najbolje bilo da i ovu zakonodavnu materiju urade zajedničke grupepravnika i eksperata iz Beograda, Novog Sada (zbog posebnosti Omnibus zakona) i Prištine (zbogtakođe posebnih normativnih standarda koji se naročito tiču sastavljanja liste spomeničkog nasleđa,njihove kategorizacije, određivanja stepena ugroženosti, itd.), a takođe i zbog pisanja i usklađivanjabudućih zakona o muzejima, arhivama i bibliotekama koji sada na veoma različite načine definišuove oblasti zbog čega treba angažovati i evropske stručnjake za ovu materiju. Dakle, novost je da biPriština bila potpuno ravnopravni partner u ovom teškom usklađivanju propisa. A da li je Beogradspreman za to? Prema dosadašnjem ponašanju, sumnjamo. Još više sumnjamo da bi Beograd pristaoda po ovom modelu oblikuje svoje relacije sa Prištinom u oblastima koji su mnogo važniji zarazreženje političkog konflikta koji je pred ’pucanjem’, iako postoje realni, opšti i zajedničkipreduslovi da se to ostvari u ne tako dalekoj budućnosti.I zvanična Priština i zvanični Beograd zagovaraju evropsku integraciju, slobodno tržište,vladavinu prava, izgradnju novih institucija na demokratskim temeljima... Obe strane, i Beograd iPriština da bi to postigli moraju naučiti ’evropski govoriti’ (prema rečima Rastka Petrovića kojimaje na taj način ohrabrivao naše mlade umetnike s početka 20. veka da prihvate modernizam i takopostanu deo sveta) kao prvi uslov da i jedne i druge svet uopšte razume u njihovim političkimnamerama. I tu brzina ne pomaže, (na primer, kojim će putem kosovski Albanci pre stići u Evropu:srpskim ili albanskim?), od koristi je jedino da se to učenje odvija istovremeno i ravnomerno uzpolitičku evaluaciju onih koji tim jezikom već uveliko vladaju. To bi mogao biti način pronalaženjaodrživog rešenja za buduće političke relacije Beograda i Prištine – ne zauvek, ali na duži periodsigurno.Ako se to ipak ne ostvari, očigledno je da imamo posla sa vođama koji su nažalost nedoraslidržavničkim izazovima ovog vremena. Pa se, u tom slučaju, ne treba čuditi ako Kosovo na krajuostane u trajnom stanju ’nadgledanosti’, a Srbija definitvno bude izbačena iz svoje ’kolevke’.Evropa, 1. novembar 2007.Kultura politikePo analogiji sa onom – ’ko čuva čuvare?’, može se postaviti i pitanje: ko kultiviše kulturne, i dalje,kako se dostiže kultura politike? Kako se danas politički kultivišu (u najširem smislu) naši državnicii nacionalne vođe.Mnoge zemlje su odavno uvidele kako im više, očigledno, nije dovoljno samo jednoMinistartsvo kulture, ono koje se kao deo vlasti tradicionalno bavi jedino kulturom/umetnošću u