slika politike - Jovan Despotović

turbo-folk kultura, a kako ćemo videti, zapažen je i u drugim umetničkim oblastima. Iako jeprimarno njeno značenje ukazivalo na novokomponovani muzički šund, prefiks turbo se našao i unekim drugim (pseudo)umetničkim disciplinama, pa smo tako dobili i turbo-slikarstvo.Simptomatično je da je upravo u 'godini kulture' kulminirao turbo-kulturni mentalitet koji je suzbijanuglavnom neadekvatnim sredstvima. Izgleda da su se prve ozbiljnije korekcije dogodile u uskomvremenskom periodu na prelazu između dve godine.Međutim, za ozbiljnu kulturu i umetnost odlučujući procesi ostali su nedirnuti. Sistem velike zaštitekulturnih dobara ostao je nepromenjen, bez koncepcije (spasava se samo ono što je neposrednougroženo), finansiranje je i dalje očajno, tu su i neregulisana pitanja odnosa crkve i države,savremena kategorizacija i kompjuterizacija centralnih registara su još uvek daleka budućnost.Stanje u velikim institucijama ovog sistema je u svakom pogledu loše: finansijskom, kadrovskom,programskom, strategijskom itd. Nasleđeni personalni sastav i odnosi unutar stručnih timova ostalisu i u mandatu novog Ministra koji istina jeste pokazao znak dobre volje da se zatečeno stanjemenja, ali pravih rezultata još uvek nema. Iz više razloga. Nedostatak novca i volje da se on dodatnopribavi jeste objektivna smetnja, ali nedostatak koncepta razvoja kulture sa definisanjem neophodnihpreduslova, ciljeva i strategija da bi se on ostvario, još je ozbiljniji problem. A da se nešto u samomMinistarstvu traljavo i neznalački obavlja, dokazi su mnogobrojni. Na primer, još uvek nisu poznatisvi rezultati konkursa koje je Ministarstvo raspisalo za materijalnu podršku umetničkim projektima;krajnje medijski neuko i nezanimljivo je demonstrirana buduća muzejska kompjuterizacija ipovezivanje u jedinstvenu informativnu mrežu, što je dokaz da ovaj posao projektuju i vode oni kojimalo ili nimalo znaju o aktuelnoj kibernetičkoj kulturi; Ministarstvo sa ovakvim kadrovskimsastavom neuspeva da obezbedi veću političku, finansijsku, institucionalnu ili javnu podršku bezkojih nema promena.Tek nekoliko istinski odličnih rezultata, poput serije koncerata u Srbiji ili velike promotivne akcijeu Kanu sa filmom Emira Kusturice i Bregovićeve muzike u Atini, sasvim je malo da bi se dala boljaocena stanja. Na suprot ovome stoji fijasko našeg učešća na venecijanskom Bijenalu koji ni izblizanije dostigao željeni efekat iako je ta neuspela izložba bila podignuta na najviši državni interes.Jedan od razloga je što je ceo posao oko određivanja i organizovanja našeg učesnika na Bijenalunaopako urađen: prvo se sam izlagač, nepozvan, samoproglasio jugoslovenskim predstavnikom,zatim je savezna, ne republička birokratija na tajanstven način imenovala ovog samozvanca, najzad,a što u normalnim prilikama stoji na početku, određena je institucija-organizator ovog gostovanja, patime i komesar izložbe. Zbog toga je i bilo moguće tek naknadno saznati da je zapravo iza celogovog poduhvata stajala jedna beogradska privatna galerija koja redovno u vlastitoj programskojaktivnosti sklizne u šund u likovnim umetnostima.Mnogobrojni latentni negativni trendovi u kulurnim tokovima ove godine su kulminirali. Ovomprilikom navešćemo samo nekoliko primera. Istovremeno kada je odlučeno da Beograd odustane odorganizovanja jedne vrlo prestižne i u umetničkom pogledu važne izložbe kakav je bio Trijenalesavremene jugoslovenske likovne umetnosti, promenjen je i koncept organizovanja Oktobarskogsalona. Budući da je ova najveća godišnja likovna manifestacija u nas niz godina pokazivalaevidentne znake duboke krize, odlučeno je da se u njenom organizovanju unesu određene novinekoje su odmah dale pozitivne rezultate. I taj uspeh je iz neobjašnjivih razloga sa najnovijompromenom Saveta Salona zaustavljen, a organizovanje je vraćeno na stari, oprobano loš način, kojije prošle godine dao dosada najgori rezultat – po broju učensnika i po samom izgledu izložbe, Salonje postao jedna mala, neubedljiva likovna smotra kakvu nismo videli u njegovoj troipo decenijskojistoriji. Veoma veliki doprinos ovakvom retrogradnom procesu dala su i dva umetnička udruženjakoja očigledno da nisu našla mesto u promenjenom ideološko i političkom ambijentu, opredeljujućise za oprobani koncept estetičkog arbitriranja u programskim koncepcijama institucija imanifestacija likovne umetnosti. Tako su zapravo ova udruženja i počela aktivnost u vremesocijalističkog realizma razorno delujući na savremenu umetnost sa pozicija državnog komunizma,što danas unosi ne malu strepnju za aktuelne kulturne i stvaralačke odnose u ovom društvusvakojakih, pa i ideoloških tranzicija.No, sličnim, destruktivnim akcijama uzdramene su i neke centralne umetničke institucije. Očigledanprimer je, u tom smislu, programska koncepcija Narodnog muzeja u Beogradu. Tokom godine, odvelikih izložbi naše savremene likovne umetnosti ovaj muzej je priredio još jednu izložbu izfamoznog ciklusa Srba-slikara u dijaspori (a koji je prekinut na izričit zahtev Ministarstva kulture),zatim jedna retrospektivna izložba koja je u javnosti izazvala kontradiktorne reakcije, i jedan ciklusizložbi koji je izazvao nepodeljena pozitivna kritička mišljenja koja su potvrđena i dodelom nagradeza najznačajniji izložbeni poduhvat za 1995. godinu koji dodeljuje Udruženje istoričara umetnosti.