slika politike - Jovan Despotović

Sveopšte urušavanje i kulturnog područja sadašnje Jugoslavije koje nije potrebno posebnodokazivati jer je ono belodano već na prvi pogled, dakako je sticaj mnogih spoljšnjih i unutrašnjihokolnosti te stoga kao njen integralni deo muzejsko-galerijski sistem nažalost, ali prirodno i logično,pokazuje isto tako negativne karakteristike.Ako je postojalo opravdanje da za vreme NATO bombardovanja naše muzejske institucije odnajvećeg nacionalnog značaja budu zatvorene za publiku (pre svega njihove stalne postavke), one suse u tim ratnim uslovima ipak na nedozvoljeno različite načine ponašale. Na primer, Narodni muzejje svoju stalnu postavku odmah uklonio dok Muzej savremene umetnosti to čini tek kada usledbombardovanja palate Poslovnog centra "Ušće" stradju njegovi stakleni zidovi, što je još jedandokaz o neznalačkom i neodgovornom ponašanju uprave tog muzeja, sada već nije jasno zašto sestalne postavke još ne otvaraju za javnost. Ako je poodavno prestala ratna opasnost (kako je torečeno sa zvaničnog mesta bez obzira na tačnost te odluke) i ako je isto tako poodavno počelaobnova i izgradnja, valjda se i ove kuće od izuzetnog značaja za ovu naciju i državu trebajuadekvatno ponašati u "promenjenim" uslovima.Već smo komentarisali da su i u ratnom periodu nastavili da rade pozorišta, bioskopi, koncertnedvorane, alternativne kulturne institucije i gotovo celokupna galerijska mreža sadašnje Jugoslavije.Čak su bili uočene i neke nove pojave (poput Otvorenog ULUS-ovog ratnog ateljea) koje su sarazličitim uspehom odgovorile na krajnje dramatične izazove vremena. Kako pak danas izgledagalerijski sistem, poglavito u Beogradu, ali i u još nekim mestima koje smo imali prilike da u skorijevreme vidimo?U unutrašnjosti, na primer u Nišu, Čačku, Pančevu, Novom Sadu, Subotici, Vršci itd, polako seregeneriše izložbeni program koji poprima zanimljive obrise pre svega usled priliva novih generacijaumetnika, uz istovremeni nastup i stvaralaca srednjih i starijih generacija koji su zabeležili određenastilska i jezika pomeranja u vlastitom kreativnom rukopisu. U zavisnosti od toga ko drži vlast u timsredinama, lako se uočavaju i njene bitne krakteristike koje se kreću od serioznog i značajnogstvaralaštva pa sve do najgoreg kiča i šunda kojim se sasvim otvoreno teži iz čistih komercijalnihpobuda koje supstituišu ozbiljnu umetnost. Bezmalo potpuno osiromašene opozicione opštinepokazuju daleko više sluha i interesa za pravu umetnost od onih koje režim i vodeća koalicija prekosvog ministrarstva kulture zdušno pomažu sasvim otvoreno unazađujući ionako nizak ukus lokalnepopulacije.Beograd kao da takođe preživljava temeljno preobraženje sa nekim bitnim osobinama koje ćemoovom prilikom pomenuti. Dolazi do vidno ubrzane komercijalizacije galerijskog programa što jepotvrda teze da je tzv. "umetničko tržište" sve suženije i da u njemu ima sve manje mesta za ozbiljnostvaralaštvo pa stoga ti uslovi u mnogim slučajevima diktiraju izmenu izlagačke politike. Vodećegalerije poput Salona MSU, Kulturnog centra Beograda ili Kolarčeve zadužbine postaju sveučestalije primer rada na samoj ivici umetničkog neukusa. U znatno boljoj situaciji ostale su galerijeDoma omladine, ULUS-a i Grafičkog kolektiva koje se očigledno drže svojih starih estetičkihstandarda pri izboru izlagača, ničim neremeteći jednu istrajnu dugogodišnju izložbenu politiku. No,najveći pad rada uočen je u galerijama SKC-a: tako je "Srećana galerija" potpuno zatvorena ipretvorena u CD-butik, a Velika galerija je promenila urednika likovnog programa pa od togtrenutka (sem u jednom slučaju) ta nekada prestižna galerija koja je čak izborila mesto na mapisvetske umetnosti, postaje duboko provincijska, nedostojna niti sopstvene istorije niti umetnosti kojadanas treba da bude namenjena (ne samo) studentskoj populaciji.Poseban fenomen danas predstavlja Galerija "Progres". Nastala na mestu nekadašnje galerije"Sebastijan" (kao obaveza kada je Marjanović dobio to mesto za izgradnju palate - poslovnogcentra), jedne od nekoliko najuticajnijih jugoslovenskih izložbenih prostora sedamdesetih iosamdesetih godina, "Progres" u čijem se suterenu nalazi i jedan netoliko uspešno realizovan prostorza likovne izložbe, dakle, ta galerija sa promenjenim imenom preuzima jedan, nekada monopolski (ustručnom smislu) posao Muzeja savremene umetnosti - a to je međunarodna saradnja u ovojumetničkoj oblasti. Naime, danas se gotovo isključivo preko ove galerije odvija internacionalnarazmena izložbi: iz nje se naši umetnici šalju u inostranstvo - najčešće u jugoslovenske kulturnecentre u svetskim metropoloma (poput Pariza, Njujorka, Rima), ili se u njoj priređuju izložbeumetnika iz Bugarske, Slovačke, Rumunije, itd, što u načelu nije loše samo pod jednompretpostavkom: da je ta umetnost koja se prima zaista i najreprezentativnija za stvaralaštvo tihzemalja u ovom trenutku. Ali iskustvo, a dakako i uvid u trenutnu situaciju, pokazuju da stvari nestoje tako. Pre će biti da se upotrebljavaju zapravo isti kriterijumi za izbor umetnika koji će bitipozvani kao i onih jugoslovenskih koji će u "Progresu" izlagati a potom biti poslati u svet. A tiumetnici, nažalost, uprkos njihovom nekadašnjem često nespornom značaju, više nipočemu nisu