slika politike - Jovan Despotović

stvaralaštvo (ne u javnom, već u vrednosnom smislu) koje je potpuno supstituisanopseudofenomenom tačno nazvanim tabloidna ili turbokultura. I to u svim oblastima: od knjiženosti,muzike, filmskog i pozorišta stvaralaštva do likovnih umetnosti i zaštite kulturne baštine.Otuda je bilo neophodno, posle 5. oktobra 2000. nakon političke promene, u kulturu ponovouključiti one sadržaje kojima će ona povratiti istinsku umetničku ocenu, svojstvenu nastupajućojepohi – novog veka i tranzicionih reformi. Ta se obnova, upravo nova strategija kulturnog razvoja uSrbiji tokom tekuće decenije morala bazirati na novouspostavljenim, bitno promenjenim principima.Oni podrazumevaju: stvaranje kulturne politike primerene potrebama društva u velikom zaostatku zasvetom, transparentnost u odlučivanju i efikasnoj stručnoj kritici onih odluka koje se direktno tičunjenog daljeg razvoja. Dakle, sve namere države (posebno Ministarstva kulture) u njena četiridomena, ili instrumenata političke moći i vladanja, koje se odnose na kadrovsku obnovu,racionalizaciju mreže institucija, raspodelu budžetskih sredstava i odgovarajuću legislativu, morajupostati dostupni javnoj inicijativi, uvidu i oceni. Na taj način državne institucije bile bi isključivoservisi, ili logistička podrška, za zadovoljavanje kulturnih potreba, a ne otuđeni centri političke moćikakav je u (jedno)partijskoj državi slučaj.Kada su 2000., a potom i 2003. godine održane dve Nacionalne debate o kulturnoj politici(prvu je upriličila jedna nevladina organizacija – Centar za savremenu umetnost iz Beograda, adrugu resorni vladin sektor – Ministarstvo kulture uz učešće i evaluaciju eksperata Saveta Evrope),upravo su bili registrovani isti krugovi problema i praktično su u oba slučaja bila predložena istarešenja za prevazilaženje zatečenog stanja – kao da se u međuvremenu ništa nije dogodilo. Tada suutvrđeni opšti principi i u oblasti očuvanja kulturne baštine. U najkraćem, poput opštih teza, istaklibismo sledeće naglaske koji su u tim prilikama izneti:• neophodnost da se na nov način definiše pojam i smisao kulturne baštine• neophodnost da se redefiniše pojam i sadržaj državnih (nacionalnih) institucija uoblasti zaštite kulturnog nasleđa• potreba da se osmisli nova filozofija u oblasti zaštite kulturne baštine i odmah, priprvoj izmeni zakona, ona potpuno prilagodi svetskim standardima• apostrofirano je da kulturna baština u multietničkim zajednicama mora postatisredstvo sporazumevanja i uvažavanja različitosti na civilizovan način, što je odnajveće potrebe za njeno očuvanje, posebno u našim uslovima produženihmeđuetničkih konflikata• kulturna baština na efikasniji način treba da bude dostupna i razumljiva novimgeneracijama, jer time ona izvršava svoju osnovnu funkciju: prenošenje istorijskogiskustva iz jedne epohe u drugu, sa generacije na generaciju, dakle, u suštini, ona jeokrenuta budućnosti a ne prošlosti što je za većinu tradicionalista bio izrazitoparadoksalan fenomen.Jedna posebna oblast – kulturna baština, svuda je u svetu ugrožena Ona nestaje na razne načine, i tone od sada, ne samo ovih godina, nego intenzivno tokom poslednjih dva veka, posebno za vremevelikih svetskih ratova. Stoga ona ima i posebno mesto u definisanju kulturne politike u svakomdruštvu – naročito onom koje je u fazi korenitih tranzicionih promena. Ranije se ovo nije ni isticalokao opšte-kulturološki problem jer nisu postojale organizovane službe zaštite spomeničke baštine. Unaše specifičnosti spadaju i dramatični događaji tokom poslednjih petnaest godina, ali i neki raniji,doduše pojedinačni primeri. Pretpostavlja se, pre svega, da je uspostavljen dovoljan konsenzus svihcentara političke moći da se formira jedna nova strategija očuvanja kulturne baštine u RepubliciSrbiji. Tek nakon donošenja tog dokumenta, moguće je detaljnije, po oblastima, urediti ovudelatnost od najvećeg nacionalnog, političkog i državnog interesa.A tu spadaju, najpre, normativna oblast. Zakon o kulturnim dobrima koji je u upotrebi jošod 1994. godine odavno je prevaziđen pa se mora uskladiti sa savremenom legislativom –propisima, preporukama i standardima zasnovanim na iskustvima zaštite spomenika kulture urazvijenim i ujedinjenim evropskim državama. Prethodna srpska administacija nastojala je 2001.godine upravo to da uradi, ali je to nastojanje ostalo nedovršeno. Doduše, kao 'radni materijal'postoji Predlog tog Zakona, i kada bude trebalo, on će biti prezentiran javnosti. I drugi, naši zakonisu potpuno neprimenljivi u aktuelnoj političkoj situraciji, a dobra ilustracija o tome su dva primera.Jedan je nemogućnost da pomoću naših propisa štitimo kulturna dobra na Kosovu i Metohiji jer setamo već primenjuju ažurirani standardi u ovoj oblasti, i, posebno na teritorijama drugih inovouspostavljenih država. I da istaknemo još i problem sa obnovom manastira Hilandara gde grčkaslužba zaštite primenjujući najstrožije evropske norme onemogućavajući time naše stručnjake da se