slika politike - Jovan Despotović

- prof. Mire Marković) identifikovala su zapravo jednu staru i stalnu potrebu da se slikamapridodaju oni sadržaji koji su najčešće ili sporedni ili ih nema. Strah od ikona se posle ikonoklazmadubokog vizantijsog srednjeg veka obnavlja i intenzivira sa komunističkom vladavinom(neračunajući turski period koji je po prirodi antiikoničan i izvan je evropskog civilizacijskogkonteksta).Potpuno je prirodno i razumnjivo da ova vrsta javne ideološke reakcije usledi nakon četrdesetgodina neprikosnovenog vladanja komunizma u svim oblastima života, od ekonomije i prava doobrazovanja i kulture gde je upravo najrevnosnije sprovođena. Činovnicima i braniteljima Titovogporetka bila je veoma važna dominacija i u umetničkom stvaralaštvu. Oni su u toj oblasti držalimonopol koji je prošao kroz nekoliko faza: od najrigidnije dogmatičnosti socijalističkog realizmaneposredno nakon revolucije do mekših ideloških projekata poput nekih vidova kontrolisanestvaralačke slobode u vremenu koje se smatralo socijalističkim i samoupravnim ("socijalističkiestetizam", na primer).Deset godina kasnije (mada i u međuvremenu nailazimo na manje-više ubedljive primere pogotovou ratnim područijima gde se uz zatiranje stanovništva odvijalo i uništavanje umetničkih dela), dolazido još jednog drastičnog čitanja slika, i istovremeno do jednog identičnog, doduše manje opasnog idestruktivnog ali ne i manje pogrešnog razumevanja sadržaja neke vizuelne poruke. Prvi jereagovanje mitropolita Amfilohija Radovića na cetinjski Bijenale, drugi je tumačenje arh. SpasojaKrunića jedne puruke koja emitovana sa antiizbornog plakata Demokratske stranke.Satanske ikone: U svom gnevnom saopštenju od svega što je mogao da vidi na Bijenalu, mitropolitje pokazao jedino da je ona - satanska. Pošto ovo nije estetička već ideološka ocena, moglo bi serazumeti da je ona došla od crkvenog velikodostojnika samo ukoliko bi se radilo o religioznomseminaru zatvorenog tipa. Ali, kako se u ovom slučaju radi o javnoj umetničkoj izložbi bila biprihvatljiva jedino reakcija gospodina Radovića, posetioca izložbe koja ga je zbog nekog svogsadržaja mogla izazvati da se burno oglasi.A ako se, ipak gospodin Radović oseća pozvanim da arbitrira o estetičkim pitanjima sa visokogmesta crkvenog dostojnika, mora se primetiti kako je propustio nedavnu priliku da se izjasni okoskandaloznog odstranjivanja naručenih, od crkve prihvaćenih i postavljenih mozaičkih ikona u Žičiakademika Mladena Srbinovića. Ovog svetranog mitropolita tada nimalo nije brinula zamenaistinskih umetničkih dela ordinarnim, doduše kanonizovanim i osveštenim kičem koji s masovnoproizvodi upravo pod okriljem njegove, Srpske pravoslavne crkve. Dakle, prozirno je kada seuporede ova dva primera da nikako nije u pitanju briga za umetničke vrednosti crkvenog inventaraveć za očuvanje idejne, odnosno dogmatičke čistote slika koje se na različite načine bave religijom.A tada je jasno i to da je krajnje neumesna reakcija mitropilita Amfilohija na cetinjsku izložbu.Samoprepoznavanje: "Jedan od najvećih srpskih intelektualaca", kako ga je nazvao šef vlastitepartije, arh. Spasoje Paja Krunić, istovremeno stranački i gradski funkcioner, očigledno izražavajućinezvanički stranački stav, reagovao je na antiizborni plakat Demokratske stranke, na vrlo zanimljivnačin. Na njemu se nalazi jedan junak crtanog stripa koji na glavi nosi kapu u obliku magarećihušiju. Uz taj lik ispisan je tekst koji ironizira učestovanje na izborima. Krunić se na neobjašnjivnačin prepoznao na tom plakatu, i pri tom tu projekciju preneo je na sve koji su na izborimaučestovali bilo kao kandidati bilo kao birači. Pošto je, budući je arhitekta po obrazovanju, prošaokroz neophodnu edukaciju, senzibiliziran je i na primanje raznovrsnih vizuelnih poruka. Ta vrstaprofesionalne spreme podrazumeva i teorijsku podlogu, pa je stoga, pogotovo "najvećimintelektualcima", sasvim sigurno poznat mehanizam prenošenja vizuelnih informacija. Otuda sereagovanje ovog arhitekte pojavljuje u krajnje neobičnom svetlu.Da ovo nije slučajnost, pokazuje i istupanje istog arhitekte kada su se nedavno razmatrala pitanjaoko izgradnje i postavljanja spomenika Nikole Pašića na istoimenom trgu u Beogradu. Sve što jeKrunić tada rekao, a sada je u realnoj poziciji da kao predsednik gradske vlade sprovede svojuzamisao, naopako je od elementarne logike (o čemu smo sa svim detaljima već pisali u dva navrata ujeku ove kampanje) - a svodi se na jednu staru, prepoznatljivu komunističku potrebu za smešnom inepotrebnom monumentalnošću, za paradom neukusa i nedovoljnog znanja da se u urbanimjezgrima rade veliki zahvati koji ozbiljno menjaju izgled grada. Ispada da je potpuno beznačajno dali se na ovim prostorima podiže spomenik revolucionarima ili građanskim političarima kada tajposao rade ljudi praktično istog mentaliteta - bez obzira na verbalne manifestacije njihovi ideološkihrazličitosti.Beznadežna nepromenljivost: Redosled je, dakle, ovakav: atmosfera nastala u vremenu pripremaza Osmu sednicu stvorila je i posebnu vrstu iritacije partijskih ideologa na neke vizuelne forme ukoje se, dadako pogrešno, učitavaju dnevnopolitički sadržaji. Zatim, veliki zamah koji je nakog