slika politike - Jovan Despotović

svetska rata a naročito posle 1945. godine kada su komunisti preuzimali a potom i potpuno zauzelivlast, time i vodeću poziciju ideološkog arbitriranja u svim pitanjima života, pa i u umetničkomstvaralaštvu.Veliki doprinos političkoj umetnosti dala je u drugoj polovini ovog veka i tzv. disidentska umetnostkoja je nastajala isključivo u komunističkim državama - onima koje su u Evropi stajale iza gvozdenezavese a neke njene sporadične ili fragmentarne manifestacije mogle su se pratiti tek na velikimizložbama poput venecijanskih Bijenala, pariskih Salona ili kaselskih Dokumenata. Ipak, poglavitoje u zapadnim kulturama, iz različitih razloga i sa različitim pobudama nastajala i političkiangažovana umetnosti koja je pod sumnju dovodila neke od fenomena karakterističnih isključivo zate demokratske zemlje. Nasuprot tzv. kapitalističkom realizmu (pod kojim se najčešćepodrazumevao popart) povremeno su nastajali kritički pokreti poput Nove figuracije, Narativnefiguracije ili Političkog slikarstva - a svi oni su dovedeni pod opštom šifrom svakodnevnihmitologija kojima je vođen diskurs o realnim problemima i društvenom stanju u tim najrazijenijimkulturnim zajednicama.Socijalna umetnost i socijalistički realizamU delu jugoslovenske angažovane umetnosti, na intelektualnoj levici između dva svetska rata nastaoje u stvaralaštvu kritički pokret koji se podelio u dve struje: nadrealizam i socijalnu umetnosti, a izkoje je nakon pobede Titovog partizanskog pokreta i revolucije u totalno promenjenim društvenim ipolitičkim uslovima direktno nastao socijalistički realizam. Ako su prve dve poetike imale manjevišejasno kritički naglašenu ideološku i socijalnu dimenziju, druga je kao estetički izdanaklevičarske revolucije odjednom zamenila kritičnost apologetikom, angažovanost glorifikovanjem,borbenu negaciju uspaljenom afirmacijom, buržoasku estetičnost artističkim levičarenjem... Tako jeodnos između umetnosti i revolucije u našem stvaralaštvu imao dve jasno odeljene faze, a za ovutemu značajnija je upravo izmena kritičkog instrumentarijuma koja je nastala kao posledica zamenesocijalne umetnosti socijalističkim realizmom. Iz tog fenomena mogu se nadalje iščitaviti i neke odtrajnijih posledica za naš umetnički život - kasnije će se ispoljavati, u najrazličitim oblicima.Šokantni nastup socijalno angažovane umetnosti u Jugoslaviji odigrao se objavom Manifesta ijednim krajnje neobičnim delom Mirka Kujačića iz 1932. godine. On je tada jednu uramljenu cokuluskinutu sa noge mladog radnika izložio pored uobičajenih slika u Umetničkom paviljonu "CvijetaZuzorić" na samostalnoj izložbi čime je za to vreme na ekstremno provokativni način u nju uneojednu eksplicitnu socijalnu dimenziju. Kujačić je bio angažovan i na druge načine; tako je unjegovom ateljeu 1934. godine bila osnovana poluilegalna umetnička grupa Život koja je delovalapod direktnim uticajem Komunističke partije Jugoslavije javno manifestujući u svim prilikama njeneideološke stavove u stvaralaštvu, ali i u drugim oblastima njihove vanumetničke aktivnosti.Prenaglašenost teme, pogotovo u epohi socijalističkog realizma, u odnosu na jezik slikarskeumetnosti (formu i sadržaj), kakvi su njeni konstitutivni elementi: boja, kompozicija, valeri, LazarTrifunović je na sledeći način obrazložio istovremeno ističući i nedostatke:Za novu temu ono nije našlo i novu formu, tako da je jednostavno prihvatilo likovni jezik građanskeumetnosti protiv koje se borilo, ili plastične formule starih majstora, što ga je dovelo u nezavidnusituaciju i otvorilo u njemu nepremostive unutrašnje dileme. Ta vera i zabluda da će se novarevolucionarna umetnost stvoriti starim slikarskim sredstvima i metodama, zadržala ga je u okvirusveta koji je htela da sruši, u stvari, pretvorila ga u devijantni ogranak građanskog slikarstva, koji ječak u još drastičnijem obliku iskazao sve slabosti građanske umetnosti: sentimentalizam,sladunjavost, melodramatiku.Posle 1945. godine - umetnost pristupačna narodu, (a) po svojim problemima bliska životu kako jenaveo Oto Bihalji Merin, jedan od svakako najangažovanijih intelektualaca svog vremena uideološkom krilu komunističke partije. Najporaznije za našu umetnost koja se izražavala poetikomsocijalističkog realizma bilo je njeno tragično podpadanje pod uzore Paje Jovanovića i UrošaPredića, slikara akadamenskog realizma XIX veka koji su stvarali i posle 1945. Njih dvojica su odtada mladih umetnika drugačijih i novih shvatanja bili doživljeni kao pompijeri. Politički i ideološkiinstrumentalizovana umetnost socrealizma slavila je društvo i veličala sistem, plakatski ipropagandistički isticala heroizam, gordost, ponos jezikom tradicionalnog, a tada anahronogrealizma koji nije mogao da pobudi veće interesovanje stručne javnosti i publike. Otuda je krahsocijalističkog realizma posle 1950. godine u jugoslovenskoj umetnosti bio primljen kao prirodniepilog jednog neuspelog pokušaja uspostavljanja lažne nove estetike.Nova figuracija, Slikartsvo surovosti, Crni talas