slika politike - Jovan Despotović

(aukcije) umetninama. Svi ovi razlozi uticali su da se ekonomski ojačaju uslovi za serioznoumetničko stvaralaštvo što je kako vidimo, na primer u najvećim muzejima, iskorišćeno na najboljinačin jer je savremena epoha svakako najzanimljivija po svim parametrima u poređenju satradicionalnim.Postoji, međutim i paralelan tok koji nastaje sa ne tako retkim nametanjem ukusa naručioca koji sebezuslovno reperkusuje na umetničku vrednost umetničkih dela. Ovo je zapravo slučaj sa onomvrstom "zatvorenih" društava, upravo apsolutizama kada se estetička shvatanja vladaoca raznimnačinima nameću kao opšta, čak obavezujuća norma. Njoj se dakako moraju pokoravati i umetnicikoji su prinuđeni da odustanu od profesionalnih standarda i da se maksimalno prilagode zahtevimanaručilaca. To grubo mešanje u estetička pitanja redovno je dovodilo do neuspeha, te su umetničkadela nastala u takvim uslovima sa nestankom naručilaca redovno završavala u zaboravu.Primera ima na pretek. Da se samo zadržima na nekima iz ovog veka: umetnici koji su opservirali"ukus" Hitlera i Staljina danas su anonimni, takođe, ko se seća umetnika i njihovih postignuća saposlednje seanse kolektivnog portretisanja Maršala Tita u Bugojnu 1979. godine. Analogno tome,već sada su anonimni, bez ikakve nade da odatle izađu umetnici koji izrađuju "zvanične" portretepredsednika Miloševića koje gledamo na tekućim mitinzima odanosti. A kako je ovde većuspostavljen model obaveznog reprodukovanja ukusa vladaoca najpre u njegovom privatnom islužbenom krugu pa potom na niže slojeve u tom ličnom poretku, pri čemu i faktor oponašanja uvekigra značajnu socijalnu i psihološku ulogu, treba očekivati da se uskoro iste umetničke vrednostiprenesu na sve državne i privatne dinastije koju su trenutno u formiranju.Iskustvo nas je naučilo da je visina položaja ličnosti koje se pojavljuju kao mecene u autokratskimdruštvima, "sponzori" kako se danas uobičajeno kaže, redovno u obrnutoj srazmeri sa mestom uumetničkom sistemu autora kojima se oni obraćaju - uglavnom za portretisanje istaknutijih članovafamilije ili izradu pejsaža sa njihovom nepokretnom imovinom. I po tome se može uvideti kako jeovde nedvosmisleno u toku negativna istorija, dakle, ukupni anticivilizacijski trend definitivno upogrešnom pravcu.Vreme, 13. mart.1999.Strah od promenaSvetlo i mrakuDisciplinovanje, odnosno uređivanje u skladu sa aktuelnim idejnim programom vladajuće koalicjesvih onih koji ne liče na njih niti misle kao oni - od nezavisnih medija i novinara, zatim univerziteta,profesora i studenata, sve do umetnika, intenzivirano je u najnovijem periodu kada je režim po prviput u poslednjih osam godina osetio stvarno i po njega opasno zahlađenje odnosa međunarodnezajednice. Civilizovani svet je najzad rešio da ih stavi u izolaciju a ne kao do sada samo njihovedomaće žrtve. To je ujedno bio i znak da se krene u odlučno izmirivanje računa sa svima onima kojinikako nisu pristajali da žive u uslovima diktature niti da budu pasivni, zombirani svedoci jednojnakaznoj vlasti sa paklenim namerama i učincima. Oni koji po vlastitim načelima ne pripadajuikakvom civilizovanom poretku odskora su krenuli u frontovski obračun sa ostatkom pobunjenihgrađana koje doživljajavu kao deo novog svetskog poretka.Ponovno izvođenje na sud Miroslava Nuneta Popovića, vođe umetničke grupe Magnet, podiskonstruisanom optužbom da je dva policajca koja su ga hapsila zbog izvođenja performansa "88jaja za novu gradsku vlast" (koji je uzgred bio prijavljen i odobren upravo od te gradske skupštine)vređao i time ih sprečavao u vršenju službene dužnosti zašta mu je zapraćena kazna zatvora od šestmeseci do tri godine predstavlja potvrdu tog procesa. To da se tužitelji ni ovog puta nisu pojavili nasuđenju otvara nekoliko pitanja, zapravo sugeriše neke sumnje. Jedna je da njih dvojica baš i nisutoliko sigurni, niti su spremni da se na osnovu lažnih optužbi suoče sa okrivljenim NunetomPopovićem. A to da javni tužilac i dalje insistira na krivičnom gonjenju pokazuje da se radi odirektnom nalogu vlasti da se umetnik poštopoto utamniči ne bi li ga pridružili onom knjaževačkomsabratu aforističaru. Druga je da se ovim povremenim pritiskom, maltretiranjem i u krajnjem slučajui ponižavanjem jednog slobodnog mladog čoveka učini dovoljno ubedljiv efekat na onu javnostikoja bi mogla pomisliti da je ovde moguće nekažnjeno izvrgavati bilo kakvoj (naučnoj, medijskoj,umetničkoj) kritici vrhovne čimbenike vladajućeg poretka.No, nasuprot ovim nagađanjima sasvim je transparentan postao strah režima od neumitnih promenakoje se čak i njima čine vrlo skorim. Silina najnovije državno-represivne ofanzive prema slobodnoj