slika politike - Jovan Despotović

umetnosti ne bi li se opisana opšta propast ove ustanove zaustavila. Posle njegovog pristanka i posleniza konsultacija koje su obavljene sa brojnim kulturnim poslenicima, tobože je bila donela odlukuda se novo imenovanje obavi, kako je nekoliko puta istakla - "kada za to bude zgodan momenat". Zanju je taj "zgodan momenat" očigledno nepovratno prošao, čime se ona, upravo kao ministar kulturenašla u položaju koji joj nikako ne priliči - među pokroviteljima jednog besprimernog kulturnogštetočinstva. U javnosti se i povodom ovog slučaju sa zanimanjem očekuje da belodano sazna da lise i Vaša lična (politička) ambicija nalazi ispred (kulturne) savesti koju svakako podrazumevapoložaj koji trenutno zauzimate.Beograd, 20. decembra 1998.Jovan Despotovićps. Ovo Vam pišem sada već kao bivši kustos za skulpturu Muzeja savremene umetnosti. Naime, podrugi put za pet godina, isti direktor - osvedočena neznalica u svim pitanjima muzeologijeneophodnim za vođenje kuće od najvećeg nacionalnog i kulturnog interesa, pokušao je da me bezrazloga i protivno pravu istera sa posla. U Rešenju o prestanku radnog odnosa koji mi je uručio 1.septembra o.g. stoji kako 1997. godine nisam realizovao jednu izložbu koju je on sam zakazao zasredinu 1999! Ovakvo obrazloženje Upravni odbor Muzeja naravno da nije mogao da potvrdi već jeotkaz zamenio novčanim kažnjavanjem u narednih šest meseci, ali me je direktor, očigledno timenezadovoljan, odmah pošto sam o stogodišnici rođenja akademika Sretena Stojanovića u jednojmaloj beogradskoj galeriji priredio izložbu njegovih dela, a posle petnaest godina rada na mestukustosa Zbirke skulptura, premestio na drugo radno mesto. Na kraju, dozvolićete mi gospodineMinistre i neka sasvim lična pitanja, na primer: dokle mislite da je normalno da se očiglednabeskrupuloznost i otvoreno šikaniranje ovog "vladinog činovnika" u Vašoj nadležnosti, ima trpeti?Ili, da li i Vi umišljate da se ovde bez posledica unedogled može poigravati sa sudbinama ljudi injihovih porodica?Danas, 21. decembar 1998.Anticivilizacijski trendNajveći deo istorije umetnosti (sve do novog doba) koja je oduvek bila predmetom akademskoginteresovanja zapravo je povest vladalačkih, dinastičkih, crkvenih i plemićkih narudžbinanajraznovrsnijih umetničkih predmeta, slikarija, kipova, arhitektonskih zdanja i dr. koji su kaonajvredniji deo civlizacijske baštine kroz vekove ostali sačuvani do danas. Uvek su vrhunskaumetnička ostvarenja nastajala kao direktne porudžbine najmoćnijih sa vrha političke piramide -onih koji su raspolagali neograničenim finansijskim sredstvima i istovremeno spremnih da deo togbogatstva ulože u stvaralaštvo čime nisu samo dokazivali vladalačku moć već i prefinjenostsopstvenog estetičkog ukusa koji je trebao, i bivao predmetnom divljenja koliko vlastitih podanikatoliko i zavidnih konkurenata ili suseda.U tom procesu bilo je perioda kada se o umetničim dostignučima veoma mnogo vodilo računa,primerice: V vek klasične Grčke u čijim su slobodnim gradovina građeni najveći hramovi starogsveta, renesansa Paleologa kojoj je zaštitnik i ktitor bila ta carska vizantijska dinastija (u čijem suobodu nastali i neki najvredniji spomenici srednjovekovne srpske umetnosti), potom Renesansaitalijanskih gradova čiji je vrh obeležila, postajući paradigmom mecenaštva, moćna firentinskafamilija Mediči koja je sem svetovnih vladalaca davala i verske poglavare - rimske Pape. Može sereći kako je upravo povest umetnosti bila izrazom estetičkih shvatanja velikih porodica koje su usvom okrilju imale mesta i za najznačajnije umetnike svojih epoha a koji su ih za uzvrat u svojimdelima na najreprezentativniji i najvredniji način učinili besmrtnima.Ovaj vid dvorske umetnosti zamenjen je drugačijom sa pojavom i jačanjem građanske klase a manirsamopotvrđivanja i ovekovećenja nastavljen je sa novim poletom. Budući da je znatno omasovljensloj ekstremno bogatih - industrijalaca, trgovaca, raznih monopolista itd, razumljivo je da su uumetnost ulagana sve veća sredstva, pa je time i za likovno stvaralaštvo otvaran dotad nepoznat,veliki prostor koji je i omogućio da se u periodu Modernizma tokom celokupnog XX veka enormnouveća broj umetnika, da se stilske epohe znatno brže i ćešće smenjuju, da se kroz medije masovnekomunikacije umnogostruče njeni ljubitelji i konzumenti, da se poput i drugih tržišta formira i berza