slika politike - Jovan Despotović

neuspelog Ilindenskog ustanka u Makedoniji povezuje se sa komitskim pokretom organizujućidopremanje razne pomoći - od hrane i odeće do novca i oružija. U vreme Aneksione krize 1908. onaje ponovo društveno i politički vrlo aktivna: učestvuje u osnivanju Narodne odbrane-- patriotskogdruštva za pomaganje nacionalno-oslobodilačke borbe Bosanaca u vreme ustanka Petra Mrkonjića.U periodu Balkanskih i Prvog svetskog rata ona je dobrovoljna bolničarka na kojoj dužnosti bolesnaod tifusa umire u Valjevskoj vojnoj bolnici 1915 godine.Ako se položaj Nadeždinog slikarstva u njenom vremenu nalazio u rascepu između dramatičnogodbijanja patrijarhalne i konzervativne sredine (koje je 1900. godine najbolje opisano rečima: Zargospođica ne nađe boljih i lepših uzora sebi i svojoj oduševljenoj mladosti no impresionističkeradove, to bolesno i trulo shvatanje bolesnih i trulih mozgova) i onoga za čime je i sama težila uumetnosti, a što će 1921. godine njen brat Rastko najtačnije definisati: Dok ne prebolimo Evropu ine naučimo evropski govoriti, nikako nećemo uspeti ni da pronađemo šta je u nama od vrednosti, akamoli to da izrazimo tako da bude od vrednosti i za ostali svet, dotle je njena životna energija bilanepodeljeno usmerena prema velikim poslovima društvenih promena, ka stvaranju nove države ipostavljanju temelja novoj južnoslovenskoj civilizaciji i u kulturi i umetnosti.Podudarnost ovih interesa, ciljeva i načela sa početka ovog veka, paradoksalno, isto tako snažnostoji kao etička i estetička norma i na njegovom kraju u istim oblastima - ali sada kako vidimo, saretrogradnim predznacimam. Jer, raniji procesi ujedinjavanja danas su se izvrgli u razjedinjenje,osnivanje i stvaranje sada su postali realnost uništavanja i razaranja, entuzijazam stvaranja novogjužnoslovenskog društva zamenjen je dramom krvavog pira jugoslovenskog rata devedesetih. Kaoda upravo ova epoha mora da nam iznedri jednu novu Nadu koja dakako neće uzaludno završavatinezavršeno (jer taj eksperiment definitivno nije uspeo) već će poput nje razumeti vlastito vreme usvim njegovim dramama a svojim životnim i umetničkim delom stvoriti novu viziju, odaslati jasne ijake signale koji se nastavljaju upravo na onim mestima na kojima su bili mnogo puta prekidani -konačno i prekinuti - kao u kakvom strašnom filmu koji se ponavlja i ubrzano vrti unazad.I ISTORIJSKI PRIMERI I PRETHODNICIApologetski i kritički realizamU osnovi, moguća su dva načina političke angažovanosti umetnika kroz njihovo stvaralaštvo. Jedanje apologetski kada se propagandistički glorifikuje političko stanje i ideološke tendencije usocijalnoj strukturi koje vladajući slojevi autoritarno uspostavljaju i normiraju. Suprotni je kritičkikada se ti opšte proklamovani politički ciljevi podvrgavaju preispitivanju, sumnjama ili direktnomnegiranju. Naravno da je prvi slučaj od strane nedemokratskih režima uvek okarakterisan kaodruštveno pozitivan, afirmativan i politički je najsnažnije podržavan. Ekstremni primeri za takvuumetnost (ali i neuspeli) u ovom veku bili su nacikunst u Hitlerovoj Nemačkoj i socrealizam uStaljinovom Sovjetskom savezu za koje je najkarakterističnije bilo gušenje svih sloboda - odpolitičkih i individualnih do umetničkih.Naprotiv, sloboda umetničkog stvaralaštva koja je sigurno ponajviše imanentna modernoj isavremenoj umetnosti podrazumeva i postojanje različitih vrsta i načina političkog aktivizma nakrilu njegovog kriticizma. Zabeleženi su brojni primeri koji su ušli u istoriju umetnosti a koji su ilinarušavali larpurlatizam buržoaske umetnosti - onda kada je u pitanju bila striktna stvaralačkaproblematika, odn. njen estetički formalizam, ilustratorska propaganda stila života, itd, ili su istotako angažovano delovali u sveri tzv. društvene savesti.Jedini veličanstven odgovor na ovaj stvaralački izazov i za društvo i za umetnost odigrao seneposredno nakon Oktobarske revolucije 1917. zahvaljujući angažovanju intelektualaca -revolucionara, pre svih Lunačarskog, kada su avangardni umetnici listom prišli novoj vlasti, dakakoneizneveravajući svoje, već potpuno formirane estetičke nazore. Tada su čak osnovana i nekadržavna nadleštva mlade revolucionarne vlasti čiji je isključivi zadatak bio da pomaže umetničkuavangardu u svim kreativnim odblastima - od filma (Mejerhold), pozorišta (Altman), likovneumetnosti, (Maljevič, Tatljin, Rodčenko i dr.), itd. Prva velika ekonomska kriza (glad 1921-22)stvorila je uslove da se aktiviraju pritajeni protivnici umetničke avangarde i da započnu procesnjihovog potiskivanja i razaranja. Napokon, tačka je stavljena Harkovskim kongresom pisaca 1932.kada je žestoko suparništvo ove dve velike grupe stvaralaca sa potpuno različitim kreativnimnačelima oko zvanja proleterskog umetnika okončano kobnom inauguracijom socijalistički realizamkao zvanične estetike međunarodnog radničkog pokreta i internacionalnog komunizma, odnosnokada je definitivno prekinuta diskusija oko načina i formi umetničkog angažovanja u stvaralaštvu satemeljnim reperkusijama u svetskoj umetnosti. Dakako, delimično i u jugoslovenskoj između dva