slika politike - Jovan Despotović

nas.Socijalistička partija Srbije je odmah nakon formiranja 1989. godine proklamovala opštikontinuitet u odnosu na politiku Saveza komunista Srbije čiju je ideologiju nasledila - i unekolikoprilagodila imperativima novog vremena. A to novo vreme, kada se tumači prema dominantninideološkim sadržajima pre svega je vreme nekog novog, neprosvećenog nacionalizma koji se možeregistrovati u gotovo svim našim vodećim partijama "epohe političkog pluralizma i višestranačja".Osiguranje nacionalne srpske države stavljeno je u vremenu "događanja naroda" i antibirokratskerevolucije na vodeću idejnu poziciji prema čemu se javno mnjenje masovno određivalo (famozna"Politikina" rubrika "Odjeci i reagovanja"), po čemu je meren rejting i snaga političkih stranaka, počemu je kalibrisan opšti državni interes svih tadašnjih glavnih aktera političke scene.No, došlo je, što se tiče politike u užem kulturološkom smislu, i do stanovite inverzije. Titova epohaje, u skladu sa njegovom evidentnom potrebom da dobije što značajniju ulogu i mesto na svetskojpolitičkoj pozornici, poklanjala znatnu pažnju kulturi i umetnosti. Politička greška koju je on načinioodmah nakon završetka Drugog svetskog rata kada se indentifikovao sa staljinizmom, a u umetnostinjegovi ideolozi proglasili su socijalistički realizam za jedinu estetiku koja je moguća u umetničkomstvaralaštvu, već od pedesetih godina je diskretno otklanjana iz javnosti. Proces zamenesocijalističkog realizma socijalističkim estetizmom, kako je Sveta Lukić tačno imenovao novi, sadane obavezni već poželjni umetnički pravac, tekao je polako i postupno pripremajući dolazećegeneracije stvaralaca za sve veće umetničke slobode - što je bila neminovnost, a što je on bolje odsvih znao otvarajući Jugoslaviju za najraznovrsnije uticaje - ali pod jednim uslovom: totalnomkontrolom režima koja je sprovođena praktično svim državni (i društvenim) mehanizmima.U kulturi i umetnosti glavne institucionalne položaje (i druge oblike sinekura) dobili su prosvećenistvaraoci koji takođe jasno prepoznavali znake i sadržaje novog vremena. Pa iako nije mogao niti onniti njegovi najistaknutiji politički ideolozi da bespogovorno prihvati radikalnu apstrakciju u vidurecimo enformela beogradskog kruga ili gestualno slikarstvo zagrebačkog (tada je usledio poznatinjegov splitski napad na ovu umetnost 1963.), mnogi ugledni umetnici, poput Petra Lubarde ili MilaMilunovića estetički su uspešno i nesmetano formirali sliku te epohe, koja je pak podržana od novihgeneracija umetnika među kojima su najistaknutija mesta imali, pored ostalih, vajarke Olga Jevrić iOlga Jančić, slikari Stojan Ćelić i Miodrag B. Protić koji je ujedno imao i veoma važnu ulogukritičara i teoretičara moderne umetnosti i osnivača i dugogodišnjeg upravnika Galerije a potom iMuzeja savremene umetnosti u Beogradu - prve i dugo godina jedine institucije ove vrste uJugoslaviji koji je u specijalno za njega izgrađenom zdanju na Ušću otvoren 1965. godine. Pa iako jebilo brojnih nesuglasica između vrhunske politike, a tu se pre svega misli na lično Titov stav, iposlenika kulture te umetnika, sukobi su bili uvek pod potpunom partijsom kontrolom koja nijedozvoljavala njihovu eskalaciju niti eroziju ideološke čvrstine koja je bila uspostavljena. Crni talas ufilmu, pozorištu i likovnoj umetnosti, slučaj "Plastičnog Isusa", "WR Misterije orgazma", "Kad sucvetale tikve" ili "Slikarstvo prizora" ma kako da su u tom vrenenu izgledali dramatični, sasadašnjim iskustvom i stanjem u kulturi, izgledaju tačno kao bezazleni slučajevi koji su imalistanovite posledice za autore (zatvorska kazna za Lazara Stojanovića, zabrana izložbe MićePopovića, bunkerisanje filmova Živojina Pavlovića) ali sa kontrolisanim i ograničenim dejstvom ireperkusijama.Danas je situacija radikalno drugačija. Ako je nekada ideološka presija bila snažna, ali je i ostavljaladovoljno kreativnog prostora za različite kulturne subverzije, sada je u uslovima opšte besparice tajprostor toliko sužen da se postavlja razložno pitanje da li će u njemu seriozno umetničkostvaralaštvo uopšte opstati pod užasnim pritiskom lošeg, novokomponovanog ukusa koji je medijskii masovno podržan, i koji zastupaju i brane neki ranije značajni umetnički kritičari i teoretičari.Ovakvom stanju umnogome su pomogle i razne paradržavne institucije koje socijalisti potpunokontrolišu kakvi su republička i naročito gradska Kulturno-prosvetna zajednica kao potpunodegenerisani recidivi socijalističke samouprave u čijim se kuhinjama programiraju i sprovodekadrovska i svakojaka druga štetočinstva; tu je na primer začeta, utvrđena i odobrena krajnjedestruktivna kadrovska i programska politika nekadašnjeg republičkog ministra kulture, famoznogMiodraga Đukića koji je izveo monstruozne promene čelnih ljudi u vodećim institucijama kulturepoput Narodnog pozorišta i Muzeja savremene umetnosti.Julovska kataklizma koja je teško pogodila opšti život na našim prostorima reperkusirala seposebno i u poslovima kulture. Bolesna namera da se po svaku cenu u Evropi i to baš na našemprostoru, sačuva izvorni komunizam sa svim posledicama koje takav fanatizam sa sobom donosiprouzročio je mnoge posledice. Jedna od većih je i ta da se u ovoj vrsti totalitarnih režima zakonitoprenosi ukus sa vladajuće klase (kakav je bio slučaj u titovskom komunizmu, na primer socijalistički