slika politike - Jovan Despotović

značajni za savremeno niti aktuelno srpsko stvaralaštvo u ovom trenutku. Šta ova pojava zapravopokazuje? Pa jednostavno to da se umetnost uvek kreće za kapitalom - tamo gde ga ima uvek će jebiti iako to ne mora obavezno da znači da je ta vrsta stvaralaštva od najvećih vrednosti i značaja unekom trenutku kako nam pokazuje istorija umetnosti. Naprotiv, u ovom slučaju važi sasvimsuprotno pravilo: ovde je ogroman državni i poslovni kapital (ili onaj u posedu lokalnog svetanovobogataša) stavljen isključivo u službi lažne ili u najboljem slučaju - mediokritetske umetnosti.Na kraju istakli bismo i rad nekoliko od stotinak beogradskih nezavisnih, ili tačnije rečeno,privatnih galerija. Da ovom prilikom budu pomenute po svom radu zaslužuju iz mnogih razloga teknjih tri: galerije "Zvono", "Haos" i "Zepter". Zajedničko im je da su sve tri nekomercijalne u smisluda svoje vrlo profilisane programe nenarušavaju trenutnim zahtevima "tržišta" te da striktno sledevlastita, čvrsto postavljena programska načela."Zepter", pre svega, reaktuelizuje članove nekadašnje "Decembarske grupe" kao i umetničke tegeneracije, a to su, da se začas podsetimo, bili oni stvaraoci koji su nakon kratkotrajnogsocijalističkog realizma, ponovo uveli srpsko i jugoslovensko stvaralaštvo u svetske tokove. Jedangodišnji ternim rezervisan je i za umetnika-početnika kome je to prva samostalna izložba. Potpunosuprotnu koncepciju ima galerija "Zvono" koja se specijalizovala da priređuje izložbe bašumetnicima koji su tek na samom početku karijere, a za većinu njih to su zapravo prve samostalneizložbe. Najzad galerija "Haos" se specijalizovala za jedan ne toliko prisutan umetnički medij - zacrtež, ali i ona se u svom radu, generacijski gledajući ponajviše obraća mladim umetnicima, ali icrtežu u "proširenom polju" što će reći da ni ova stvaralačka disciplina nije protekla bez uticajadrugih sredstava izraza tako da njen program niukom slučaju nije redukovan na šturu - po definiciji,tehniku crtanja.Zašto su za ovaj komentar izabrane tek pomenute galerije ako se zna da ih u Beogradu danas imaznatno više što registrovanih kao umetničke galerije, što kafe-galerija, što trgovine svega i svačega -pa i slika tzv. "umetnosti" ili bižuterije i papirnice. Osnovni je razlog da se inicira neophodnanomenklatura galerija sa podelom na one zaista umetničke i neprofitne koje će imati povlašćendržavni status (poput galerija koje su na budžetima grada ili republike) a to podrazumeva potpunodrugačiju poresku politiku i maksimalne beneficije oko plaćanja dažbina, upravo oko njihovih cenazakupa poslovnog prostora, struje, telefona i dr. Sve druge radnje ili trgovine koje imaju naziv"galerija" a ne bave se promocijom ozbiljnog stvaralaštva morale bi da uz postojeća poreskaopterećanja dobiju i poseban dodatak koji bi bio označen kao "porez na šund" i koji bi u skorojbudućnosti omogućio da Beograd umesto tri dobije barem trideset i tri prave privatne umetničkegalerije.No, ovo je možda priča za neku daleku budućnost. Ono što bi se odmah moglo učiniti je da se nanivou republike i opština formiraju komisije sastavljene od istoričara umetnosti i likovnih kritičarakoje će pratiti rad svih postojećih galerija i koje će u nekom doglednom vremenu po ujednačenimkriterijumima načiniti spiskove onih izlagačkih prostora koji ne podpadaju pod pogubnu, po ukuspublike, komercijalizaciju likovnog programa. Time bi se javnost jasno upozoravala na skrivene iotvorene opasnosti na koje može naići u tzv. umetničkim galerijama a važan deo toga posla morao bise videti i u kulturnim rubrikama dnevnih i nedeljnih novina te u elektronskim medijima koji sepolako ali sigurno iz nerazumljivih razloga zatvaraju za ovu umetnost čime i oni daju ne malidoprinos ovom negativnom trendu. Za početak, pogotovo u ovom, kako smo u samom uvodu istakli,krajnje nepovoljnom trenutku za kulturu i umetnost, to bi bio prvi korak u pravcu uvođenjaozbiljnog reda i u ovoj oblasti javnog socijalnog života od posebnog značaja na koji oni koji većdanas programiraju društvo novih političkih kvaliteta moraju na najozbiljniji način da računaju.III program Radio-Beograda, 28. decembar 1999.Pet godina CZKdOdržavanje prisebnostiKada je 1. januara 1995. godine, "Tačno u podne", u Centru za kulturnu dekontaminaciju, (idenacifikaciju kako se takođe naziva ova institucija čime joj se pojačava spektar "dejstva" u sredinivišestruko socijalno i ideološki zagađenoj) priređena "I Dekontaminacija", za ovu priliku u tek"zakrpljenom" Paviljonu "Veljković" dotad potpuno zapuštenom i sa još vidljivim građevinskimoštećenjima na zidovima i plafonu, posetioci uprkos novogodišnjem raspoloženju nisu pokazivaliuobičajeni optimizam nastupajuće godine usled trajnih posledica okončanog srpsko-hrvatskog rata irata koji je još uvek trajao u BiH, kao i sa jasnim naznakama svih predstojeći krvavih drama i