slika politike - Jovan Despotović

prilikom samo na one koje su nam se učinile zanimljivijim i na one koje su na najdirektniji načingovorile o mestu i ulozi kulture u našim aktuelnim uslovima. Uvodni tekst takođe je dao prof.Mićunović sa najopštijim naslovom 'Kultura i društvo', a zatim su usledila saopštenja ZagorkeGolubović 'Slabosti nasleđene političke kulture i mogućnosti preobražaja', Sretena Vujovića'Gradska kultura u društvenoj krizi', Biserke Rajčić 'Nacionalno i internacionalno u kulturi'. A odonih saopštenja koja su se direktno i ažurno bavila kulturom i umetnošću u užem slislu, navodimosledeće: Ivana Stefanović 'Muzika između kiča i zloupotrebe', Dubravka Knežević 'Kome je jošpotrebno 'narodno' pozorište' i Velimir Ćurgus Kazimir 'Kultura i mediji – pregrađivanje kaveza'.Sa najaktuelnijim podacima o neposrednim posledicama tekuće kulturne poltike istupili suKneževićeva i Mileta Prodanović. Šteta je zaista da nije bilo više ovakvih , zaista izoštrenih ifokusiranih pogleda na akutnu politiku u kulturi u odnosu na brojna opšta akademska saopštenjakoja imaju za cilj generalizaciju procesa i zaključivanja u kategorijalnim sudovima. No, ovaformalna zamerka nije jedina ako se kao strateški poduhvat gleda namera Demokratskog centra, nanjihove tribine i publikacije koje su časopisom 'Dijalog' pokrenute.Opšte mesto današnje 'dijaloške situacije u nas je da dijaloga zapravo i nema. Dijalog, angažovan,intelektualana, onaj koji sučeljava rrazličite pozicije od ideoloških i političkih pa sve do etičkih iestetičkih – kada su predmet rasprave umetnost i kultura, koji je u osnovi pluralistički, i čije supolazne pozicije u dihotomijama, upravo je potpuno iščezao sa naše akademske i javne scene. Njegasasvim primetno i otvoreno iznegava ponajpre vladajuća stranka, a za tim lošim primerom povele suse i druge, opozicione stranke. Zanimljivo je da do dijaloga nije uspeo da dođe čak ni Demokratskicentar koji je sam odredio dostizanje uoravo ovakvog cilja. Na žalost, ovako realizovan pokušajDemokratskog centra takođe se odigrao i završio u monolu istomišljenina, izuzimajući dve-trizanimljivije provokacije uglavnom mlađih istoričara umettnosti koji su sa paternalisičkim tonomorganizatora i prekorom zaustavljene. Brojni, manje-više otvoreni levičarski diskursi opravdano su upolje ispitivanja stavljali retrogradne, anticivilizacijske pojave u našoj kulturi i umetnosti, ali nemanje mogu razumeti istovremena nastojanja dovođenja u sumnju tradicionalne i trajne kultunevrednosti ili shvatanja klasičnog građanskog društva bez obzira što je ono uglavnom danasneartikulisano zbog mnogih razloga, iz kojih se, prema tim mišljenjima, snažno generišu sadašnji kiči šund, ili savremenije govoreći – turbo-folk kultura. U ovom slučaju došlo je do zamene teza, i štoje još ubitačnije za projektovane ciljeve dijaloga: jedan monizam, kakav je macionalnahomogenizacija, biva potisnut željom da ga zameni drugi monizam – revolucionarni ili evolutivniavangardizam, nekada klasni, a danas lažno urbani, umereno levi, delimično egalitarni i multietničkikoncipiran. Kao vrhunski princip, na jednom mestu je apostrofiran građanski suverenitet. Ali kadase postavi pitanje kako se ta vrsta suverenosti vidi u samoj umetničkoj praksi, dolazi se doporažavajućih saznanja koje je u vizuelnim umetnostima identifikovao Mileta Prodanović.Prodanović je vrlo otvoreno podvrgao kritici one pojave koje su se u nekadašnjim jugoslovenskimdisidenstkim krugovima držale kao zabranjene zone. Na primer, on je postavio pitanje vrednosnihsudova o likovnim umetnostima 'intelektualaca opšteg smera' - kako se izrazio – koji su istinskiuticali na formiranje dominantnog ukusa u našim elitnim društvenim krugovima. Slučaj sa MirkomKovačem i njegovim afinitetom prema kičerskom slikarstvu Slobodane Matić samo je najdrastičnijii izrazvao je najžučnija reagovanja među prisutnima. Nije bez reakcije ostala ni njegova teza da kadase krene od literature, poput pozorišne predstave kao što je 'Golubnjača', zakonito se stiže u realnostscenografije užasa Vukovara iz 1991. godine. To je povod da se fomuliše potreba temeljnedekonstrukcije našeg disidentskog mita i to u onom njegovom vitalnom i dosada nedodirljivomsegmentu elitne estetike koja se prečesto sunovraćivala u kič i kulturnu izolaciju. Zašto se takoslobodno vršilo nasilje nad likovnom umetnošću tokom protekle polovine veka i to u domenuzvanične državne umetnosti i u domenu autoizolacije vodećih disidentskih krugova, a odgovor nakoji Prodanović ukazuje tiče se njenog pozicioniranja u nestrategijskom položaju u velikimdržavnim poslovima. Umetnost je definisana, a ta definicija izgleda da i sada važi, dao dodatak,ukras, sporedna disciplina, gotovo igra što je danas naročito dovedena do krajnje apsurdne situacijeda izraziti šund u likovnim umetnostima aktuelnog izraza najčešće zagovaraju upravo intelektualciopšteg smera iz nekadašnjih disidentskih krugova. Kao da smo bez pravog saznanja i veoma brzoprešli put od socijalističkog realizma preko socijalističkog estetizma do najnovijeg socijalističkognacionalizma. A to je upravo zbog toga što su nam elitni kulturni, društveni i politički slojevipozarno likovno neobrazovani. Značajan dokaz ovoj tvrdnji je da je daleko veća javna bukapodignuta oko afere u Narodnom pozorištu 1993. godine nego oko paktično istovetne akcije vlasti iu istom trenutku u Muzeju savremene umetnosti.Dakle, na ovoj raspravi Demokratskog centra, a kako se ona može pročitati u časopisu 'Dijalog'