slika politike - Jovan Despotović

direktori, ali i bez toga, a primeri se nalaze u gotovo svim vodećim kućama kulture poput Narodnogmuzeja, Muzeja primenjenih umetnosti, Muzeja grada itd, opšte destruktivne programske politikenačinile su pozamašnu štetu vitalnim interesima serioznog stvaralaštva.Istovremeno sa sramotnim izložbama koje je organizovao Muzej savremene umetnosti kakve su naprimer bile ona posvećena Tesli, zatim Balkanski istočnici ili Polit-art, Narodni muzej je načiniociklus srpskih umetnika u dijaspori koji je jedino pokazao najniži estetički nivo naše umetnosti i tobaš u najvažnijoj muzejskoj kući koju srpski narod ima. Muzej primenjenih umetnosti priredio jepravu ratnohušačku izložbu o genocidu (i da ne bi bilo nesporazuma, naravno da je potrebno pravitii takve izložbe, ali one nikako ne smeju biti nakaradne: da bi imale smisla kada su većdokumentarne, one moraju svedočiti o stvarnom stanju na ratnom područiju, na sličan način kao jeurađeno, na primer, u filmu "Lepa sela lepo gore"). Da stvar bude još gora, ova izložba - upravoantipropaganda srpskih intersa, potrošila je pravo bogatstvo tobože šireći po svetu istinu o Srbima,završila se pravim fijaskom. Slično se dogodilo i sa jugoslovenskim predstavnikom na poslednjemvenecijanskom Bijenalu koji ničim nije izazvao interesovanje, pa čak ni u finansijskom smilsu što seprimarno očekivalo (prema svedočenju samog Šobajića). Ovakvih primera ima za još nekolikoosvrta.Sem programske, i uža muzeološka praksa vodećih umetničkih institucija prošla je kroz izuzetnovelika iskušenja. Prisetimo se samo "ratne muzeologije" kada su neki istaknuti muzealci davali novoobeležije svojoj profesiji shvatanjem kako "hrvatsko đubre ne treba spašavati" iz područija podsrpskom upravom - što je čak iniciralo tužbu hrvatske strane te hitnu inspekciju izaslanikaEvropskog saveta. Bilo bi zanimljivo da javnost sazna šta su razvikani srpski aktivisti uradili napopisu naših kulturnih dobara koja su ostala izvan granica sadašnje Jugoslavije, (misli se na posaokoji su Hrvati odavno učinili i sada čekaju zgodnu prilku da aktiviraju svoja potraživanja). U tomsmislu nešto je nagovestio Igor Zidić, direktor Moderne galerije u Zagrebu, jedan od čelnika HDZ-ai pomoćnik ministra kulture RH koji je nedavno pokrenuo pitanje razmene pokretnih kulturnih dobarizmeđu muzeja u ex-jugoslovenskim republikama. Ne treba sumnjati da će ovaj stručnjak, ali ipolitički vrhovnik te visoki državni dužnosnik, iznaći načina da ovo pitanje stavi na dnevni redbudućih bilateralnih potraživanja između Hrvatske i Jugoslavije.I da završimo sa jednom sve prisutnijom dilemom u ozbiljnoj kulturnoj javnosti. Naime, sve češćese pominje da će direktora Muzeja savremene umetnosti, inače osvedočenog neznalice umuzeološkim delatnostima, uskoro zameniti jedan nekada značajni kritičar a danas samo trgovacnajordinarnijim slikarskim šundom. Sva je prilika da ćemo, ako se to dogodi, pored brojnihprodajnih galerija dobiti i prvi prodajni muzej - što bi zaista bio naš originalni doprinos svetskojzaštiti kulturnih dobara. Po ovoj logici, sasvim je prirodno da ono što u protekle četiri godine nijeuništeno u narednom periodu bude rasprodato - na jedan ili drugi način.Vreme, 15. mart 1997.Srpska kultura u novim političkim uslovimaOpozorila novi mestni oblastiPredaja vlasti u odskora opozicionim srpskim komunama protekla je na taj uzorni način da novavlast u fijokama nije zatekla ni spajalice. Komunisti su sa sobom odneli sve što se nmoglo poneti -ostavili su samo brojne probleme kojima očigledno nisu bili dorasli ni nakon poluvekovneapsolutističke vladavine. Ništa bolje prilike nisu zatečene ni u oblastima kulture i umetničkogstvaralaštva. Ali, u to smo sigurni, nove demokratske vlasti neće moći da se kriju iza ovog izgovora,niti imaju pravo na uobičajenih sto dana čekanja za prve pozitivne rezultate. Naprosto se od dr.Zorana Đinđića predsednika Demokratske stranke, novog gradonačelnika Beograda i njegovog timaodmah očekuju rezultati koji će pokazati pravac promena u delovanju države na javni život.Mandat sekretara za kulturu u novoj gradskoj upravi dobila je Gorica Mojović, dugogodišnjadirektorka Kulturnog centra Beograda. Ona je među ovdašnjim najpoznatijim kulturnim poslenicimaposlednja kojoj bi trebalo dati vremena da se upozna sa stanjem u kulturi grada: u svomdosadašnjem radu ona je imala brojne prilike da stekne detaljan uvid u programske, finansijske,kadrovske, organizacione i druge probleme gotovo svih gradskih ustanova kulture, kao imanifestacija kojima je grad osnivač i finansijer, i svemu ostalom što je u neposrednoj vezi sa ovimkompleksom pitanja.U pozdravnim izrazima koje je dobila nakon promocije, nedvosmisleno joj je stavljeno do znanja da