slika politike - Jovan Despotović

nadležna za dozvole da obezbedi ovakve prostore i da ih u prodaji nudi pod povoljnijim uslovima,kao pravo preče kupovine za umetnička udruženja ili, direktno, pojedinim umetnicima. Za uzvrat,investitoru bi bile smanjene dažbine za broj i cenu kvadrata koje ustupe za ovu namenu.Pri izgradnji javnih objekata (banke, hoteli, osiguravajuća društva, strana predstavništva idrugo) bi bio investitor dužan da u odredjenom procentu (standard je oko 6%) od investicione sumeizdvoji za nabavku umetničkih dela, izgradnju fontana, izradu mozaika, skulptura, opremuprostorija, kancelarija, soba, i to samo preko udruženja i galerija koje imaju državni sertifikat da sena profesionalan način bave prodajom umetničkih eksponata i u kojima su zaposleni istoričariumetnosti a ne samo trgovci.I svi zakoni iz oblasti vizuelnih umetnosti moraju da pretrpe temeljne izmene, zapravo dabudu dovedeni u sklad sa evropskim standardima. Prvi i univerzalni zakon bi bio ’Opšti zakon okulturi’ unutar kojega bi trebalo da budu umetnosti od opšteg društvenog interesa, a koji bi bio uskladu sa svim parcijalnim i specijalizovanim zakonima iz pojedinih kulturnih delatnosti. Takođe i’Zakon o poreskoj politici’ u procesu produkcije, prodaje i plasiranja umetničkih dela smatra senajvažnijim i najhitnijim zakonom koji bi regulisao čitav niz procesa i omogućio zapošljavanje istimulisao proizvodnju čitavog niza raznih delatnosti: od nabavke materijala za izradu umetničkihdela, preko prodaje umetničkih dela, prezentiranja umetničkih ostvarenja (izlagačka delatnost,publikacije, i tako dalje). Dobra poreska politika u ovoj oblasti znatno bi smanjio pritisak nabudžetska sredstva a upravo regulisala osnovne principe tržišnog poslovanja u ovoj oblasti, čime biznatno podstakla celokupnu likovnu produkciju i dovela do poboljšanja statusa umetnika. Ni ’Zakono zadužbinarstvu’ nije primeren novom vremenu. Iz nekih razloga naša zemlja nije osavremenilaovaj veoma značajan zakon koji bi regulisao svako ulaganje i sponzorisanje kulturnih manifestacija,otkup umetničkih dela ili neki drugi oblik donatorstva a oslobađao bi donatore u datom procentu odporeza, a zadužbinare stavljao u rang uglednih i poštovanih darodavaca.Dakle, potrebno je sistemsko rešavanje položaja u ovoj olasti, a to je po prirodi stvari obavezadržave, odnosno, državnih organa od republike i autonomne pokrajine do opština i gradova, kojimoraju da ublaže tranzicione udare, privatizaciju i neophodno otvaranje ove države i društva premasvetu i odnosima koji u njemu važe.Mesto privatnih galerija u ovom procesu opšteg poboljšanja položaja likovnih umetnika utranzicionom periodu vrlo je značajno. No, nažalost, iako postoje brojne privatne galerije(registrovanih u Beogradu je oko sedamdeset, ali onih koje rade ’na crno’ je višestruko više) tek jenekoliko koje isključivo izlažu samo umetnička dela. Pored Galerije ’Haos’ tu su još Galerija’Zvono’ koja je specijalizovala za promociju mladih umetnika, Galerija ’Remont’ koja se bavistraživanjima na ’rubnim’ područijima stvaralaštva, i – to je sve. Istine radi treba istaći i daprogramske orijentacije još nekoliko izlagačkih prostora, iako nisu formalno privatni, imajuzanimljiv program: Rex koji se bavi promocijom novog stvaralaštva u najširem pojmu te reči,galerija ’Art-get’ koja je osnovana sa ciljem da pokaže relevantna zbivanja na fotografskoj sceni pozanimljivom konceptu jednog selektor koji osmišljava godišnji program (prošle godine to je bioGoran Malić a ove Goranka Matič), Nenj Moment galerija koja se drži visoke eksluzivnosti ispecijalizovala se za advertajzing i industrijski dizajn, Galerija ’Beograd’ koja sve intenzivnijeobraća pažnju na neetablirane stvaraoce i fenomene, i odnedavno Galerija ’Ozon’. Dakle, tek ovihnekoliko galerijskih prostora, od kojih su samo četiri potpuno privatni, pored brojnih takođeprivatnih, ali nažalost sa krajnje problematičnom umetnošću koja isključivo nastaje iz merkantilnih ane estetičkih razloga, svakako da nije dovoljno da bi se njihovo prisustvo značajnije osetilo. Moždabi od pomoći bilo osnivanje asocijacije privatnih galerista koji su okrenuti promociji i podršciozbiljnog stvaralaštva čime bi se mogao ostvariti veći uticaj na državne organe koji bi tadaverovatno brže rešavali probleme stvaralaštva o kojima je bilo reči. Takve galerije bi dobile ozbiljnebeneficije u radu (od zakupa prostora do komunalnih obaveza, štampanja kataloga i tako dalje), avrednost programa bila bi im ocenjivana svake godine, pa u slučaju promene izlagačke politikeprema komercijanom stvaralaštvu, te bi se beneficije gubile. Na ovaj način država bi načinilaznačajan korak u regulisanju odnosa u krajnje osetljivom području promocije i podrške serioznogstvarašatva u društvu koje je još uvek siromašno, koje je u umetničkim smislu prilično ’nepismeno’ ikoje mora da prođe kroz ovaj period tranzicije sa najmanje posledica po istinske umetnike i one kojiih podržavaju. To je jedini način da se stvarno uključimo u veliku evropsku i svetsku porodicuprosvećenih i svesnih građana koji takavu međunarodnu zajednicu vide kao realnost i neizbežnostradi sopstvenog opstanka.Treći program Radio Beograda, 6. juli 2005.