slika politike - Jovan Despotović

XIVda osigura potpunu odgovornost i kontinuitet u rešavanju stručnih zadataka i pitanjaprioriteta u ovoj izuzetno velikoj i osetljivoj oblasti.Postizanje čvrste strukture zakonodavne materije, koja može lako podneti budućuevoluciju zakona u ovoj i sličnim oblastima, odnosno sve pretstojeće izmene. Tekst, uosnovi ima šest poglavlja: 1. predmet zaštite i očuvanje, 2. postupci pravne zaštite, 3.trajno očuvanje spomenika kulture i istraživanje, 4. prava i obaveze vlasnika ikorisnika, 5. organizacija delatnosti, i, 6. kaznene i završne odredbe.Nematerijalno nasleđe danas se samo indirektno spominje iako je UNESCO oktobra 2003. doneo'Deklaraciju o zaštiti nematerijalnog nasleđa'. Naš Zakon ga nepravilno definiše kao duhovnonasleđe i ne donosi nikakva određenja njegovog sadržaja, delovanja i metodologije zaštite. Nepružaju se nikakvi elementi zakonskog regulisanja nematerijalnog nasleđa: identifikacija i predloziza označavanje nematerijalnog kulturnog dobra, utvrđivanje procedure obeležavanja i proglašenjanematerijalnog kulturnog dobra, određivanje procesa zaštite i načina finansiranja. Jezik i stručnaterminologija koja se koristi u sadašnjem Zakonu je tradicionalna, preuzeta iz starog zakonodavstvai ne odražava novu teoriju baštine i njene zaštite. Predlog Zakona ne dotiče ni važnu ulogu javnosti uočuvanju kulturne baštine i stimulativnih mera koje tu javnost ohrabruju da u nju ulažu i da se brinuo njenoj zaštiti.Sada je stanje takvo da bi se mogao izvesti opšti zaključak da je naše kulturno nasleđe jošuvek nepotpuno inventarisano i nedovoljno istraženo, a mreža institucija koje se njime bave iakoprevelika - nepotpuna, nedovoljno modernizovana, neracionalna, slabo opremljena, u oskudici svakevrste i u neadekvatnim radnim uslovima, sa kadrovima koji se više bave administracijom negostrukom, odnosno, praktičnim, terenskim i istraživačkim radom. Nedostaju konzervatorskeradionice, raste broj neinventarisanog i neobrađenog materijala i zbirki, nedovoljna je zaštitaarheoloških, spomeničkih, arhivskih, filmskih i muzejskih fondova nepokretnih i pokretnih kulturnihdobara, čak i onih upisanih u Listu svetske kulturne baštine. Opštinske i lokalne samoupravenepripremljene su i, uglavnom, nezainteresovane za primenu zakonskih obaveza u ovom domenu.Tome doprinosi i zbunjujuća tipologija ovih ustanova (opštinske, međuopštinske, regionalne,pokrajinske, nacionalne, zavičajne, kompleksne, istorijske, opšteg tipa i sl.) koja prouzrokuje brojnesporove oko upravne nadležnosti nad njima koji su kulninirali onog trenutka kada su, prema novombudžetskom Zakonu iz 2002. godine, njihovi osnivači postali dužni da im obezbede neophodnasredstva i uslove za rad. A zaštita kulturne baštine mora biti planska, sistematska i prioritetna u našojkulturnoj politici, posebno u tranzicionim uslovima koji su sada na delu, zato što je tofundamentalna delatnost u oblasti kulture o čemu lokalne samouprave ne mogu da odlučuju, već dase efikasno dogovaraju oko načina ostvarivanja tih zadataka.Sada se ne definišu jasno institucije zaštite kao edukativni centri koji bitno utiču napodizanje svesti o značaju i važnosti očuvanja kulturne baštine, koji kreiraju kulturnu politiku iidentitet našeg naroda. U skladu sa ovim, nigde se ne pominje ni interdisciplinarno povezivanjeinstitucija zaštite sa univerzitetom, u skladu sa 'Bolonjskom konvencijom', i u skladu sa brojnimkonvencijama UNESKO-a i Saveta Evrope o edukativnoj funkciji institucija kulturne baštine. Nepostoji izražena svest o postojanju brojnih konvencija, deklaracija i povelja Saveta Evrope o zaštitibaštine u različitim vidovima, niti o preporukama UNESCO-a, ICOMOS-a, ICOM-a, koje je našadržava dužna da ratifikuje, a neke od užestručnih bar da poštuje.Danas nema definicije decentralizacije i potrebe umrežavanja institucuja zaštite, niti sepominje postojanje i delovanje nacionalnog centra ili instituta zaštite pokretnih i nematerijalnihkulturnih dobara koji bi nosio edukativne, teorijske, praktične i istraživačke elemente zaštite baštine.Kada je reč o muzejima, nepostoje definicije muzeja u skladu sa poslednjim ICOM-vim odrebamamuzeja (Generalna skupština ICOM-a, Barcelona 2001.) po kojima je muzej neprofitna, stalnaustanova u službi društva i njegovog razvoja, otvorena za javnost, koja pribavlja, štiti i konzervira,istražuje i objavljuje materijalne i nematerijalne dokaze o ljudima i njihovoj sredini u svrhuizučavanja, obrazovanja i uživanja. Nedovoljno se pažnje posvećuje ustanovama koje se takođeoznačavaju kao 'muzeji'; naprimer: ustanove koje čuvaju i izlažu žive primerke biljaka i životinjakao što su botaničke našte, zoološki vrtovi, akvarijumi i vivarijumi ili naučni centri i planetarijumi,prirodni rezervati, zatim neprofitne izložbene galerije, izložbene galerije u sastavu biblioteka, arhiva,botaničkih bašti, planetarijuma i sl. kao ni međunarodnim, nacionalnim, regionalnim ili lokalnimstrukovnim organizacijama ili specijalizovanim odeljenjima i agencijama ministarstava ili drugimjavnim agencijama odgovornim za zaštitu; potom, neprofitnim ustanovama ili nevladinimorganizacijama koje se bave zaštitom i konzervacijom, istraživanjima, obrazovanjem, obukom,