slika politike - Jovan Despotović

'remek-dela' nacionalne i svetske kulturne baštine, od prilike do prilike, preraslo je u celovitintegrativni pristup očuvanja nepokretne, pokretne i nematerijalne baštine, a od vremenakonferencije u Grenadi prevaziđen je i pristup baštini koji je do tada bio redukovan na 'zaštitu' ukorist njene 'revitalizavije'. I taj korpus legislative, pored drugih, postao je obavezno štivo svimdržavama koje su pretendovale da uđu u Evropsku uniju. Jasno je da su sazrele okolnosti da sezakonodavstvo u oblasti spomenika kulture i u Srbiji uskladi ne samo sa 'Konvencijom oarhitektonskoj baštini' iz Grenade, nego i sa 'Smernicama očuvanja baštine' koje je, u sprovođenjuKonvencije, postavio Savet Evrope 2000. godine. One su opšte prihvaćene u evropskim državama isve zemlje u tranziciji koje su pristupale Savetu Evrope donele su nove zakone koji regulišu ovuoblast na isti način.Osnovna načela u izradi teksta ovog Zakona bila bi sledeća:IIIIIIIVVVIVIIVIIIIXXXIDuh i slovo Konvencije iz Grenade i Smenice Saveta Evrope iz 2000. godine.Prihvatanje Smernica Saveta Evrope da se u nazivu Zakona ne stavlja naglasak na'zaštitu' i da je korisno da se taj Zakon naziva 'Zakonom o baštini', jer je takav ikarakter njegove sadržine.Tekst mora da tretira sve vrste spomenika kulture (nepokretne, pokretne,nematerijalne) usklađene s razvojem sredine, kao činiocem koji njen razvoj činiodrživim. Na primer, arhitektonska baština, nastala kao integralni deo izgradnjenaselja i uređenja prostora u prošlosti, zaštićuje se, čuva i obnavlja kao integrativnideo savremene izgradnje naselja i urbanističkog uređenja prostora u sadašnjosti, da bise unapređena mogla predati generacijama koje dolaze.Tekst mora razrađivati celovit sistem u kome su međuzavisno integrisani: zaštitadobara, njihova valorizacija (iz koje sledi kategorizacija i utvrđivanje režima zaštite),očuvanje baštine s orijentacijom na njenu revitalizaciju u savremenim uslovima uzpuno usklađivanje s planovima i aktima kojima se oni regulišu.Obezbeđivanje uravnoteženog odnosa između mera restrikcije (odobrenja, nadzora,obaveza, prinudnih mera, kaznenih odredbi i sl.) i mera stimulacije (istraživanje,programiranje, radovi na očuvanju, obnovi, aktivnom korišćenju, održavanju,obezbeđenju finansijskih sredstava i sl.).Obezbeđivanje raison d’etre svog postojanja – trajno očuvanje kulturne baštineintegrisane u savremeni razvoj. Stavljanjem pod zaštitu nekog objekta ili predmeta,država preuzima odgovornost da obezbedi njihovo trajno očuvanje. Zakon je aktdruštvene volje i jamči spremnosti društva i države da se trajno očuva ukupnakulturna baština, ali i da ne sme biti sveden na pravnu zaštitu.Obezbeđivanje trajnog očuvanja podrazumeva i konstantno izdvojena finansijskasredstva. Država i lokalne zajednice moraju da ih redovno obezbede u svojimbudžetima, koliko je to moguće u srazmeri s preuzetim obavezama, odnosnousvojenim programima.Obzirom da država ne može preuzeti jednaku odgovornost za ogroman broj dobarabaštine, zakonodavac treba da prihvati, iz međunarodne prakse, iskustvo o dobrimakojima poklanja veću brigu, ali registruje i ona dobra od lokalnog značaja, koja seevidentiraju u jedinstveni registar.Izbegavanje prakse ad hoc zaštite spomenika kulture, već uspostavljanje celovitogočuvanja svih grupa i svih vrsta kulturne baštine. U tom cilju, u zakonu senaglašavaju istraživanje, programiranje i integracija u planiranju i izgradnji naselja iprostornih planova (kada je u pitanju arheološka ili arhitektonska baština).Obezbeđivanje da svaki spomenik kulture dobije odgovornog vlasnika koji ima prava,ali i obaveze njegovog očuvanja.Uvođenje načela zaštite dobara ex lege, što će reći da je ono zaštićeno i kada nijeprošlo postupak prethodne zaštite, odnosno, evidentiranja.XII Dobra kulturne baštine nisu, tokom istorije, nastala u jednoj, ili postojećoj zajednici.Ona su istorijska baština zemlje, odnosno naroda. Stoga zemlja, odnosno narod,preuzimaju odgovornost za njihovo čuvanje, koje mora biti ostvareno premajedinstvenim standardima. Iskustvo evropskih država pokazuje da je način da se toostvari uvođenje jedinstvene državne službe. Ta služba, da bi bila što bližaspomenicima, ali i stanovništvu i vlastima na terenu, organizuje se, u načelu,regionalno, ili lokalno na celini državne teritorije.XIII Ustanovljavanje reprezentativnog Visokog saveta za arhitektonsku baštinu, koji treba